Novosti

Miroslav Mika Antic

Nepovratna pesma

Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš.
Nemoj da mi nešto petljaš.
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Sta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?

Tu je ono za čim može da se pati.
Tu je ono čemu možes srce dati.
Al’ ako se ikad vratiš,
moraš znati:
tu ćeš stati.
I ostati.

Očima se u svet trči.
Glavom rije mlako veče.
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma: da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija,
opasno je kao metak,
da u tebi večno klija
i ćarlija tvoj početak.

Ti za koren
nisi stvoren.
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al’ kad pođeš – nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.

road-to-go
Ko zna kud ćeš?
Ko zna zašto?
Ko zna šta te tamo čeka?
Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja,
opasno je kao metak,
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.

Stvaraj zoru kad je veče.
Nek’ od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš – kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.

Ko zna šta te tamo čeka,
u maglama iz daleka.
Al’ ako se i pozlatiš,
il’ sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.