Istorija

Braća pravoslavac i musliman

Вера и Нација

Поменуо сам односе између римокатоличког и православног елемента у Босни. Ово је једно од најинтересантнијих питања на које сам наишао у Босни. Однос између ових двију конфесија на словенском терену испољава се овдје потпуно јасно и оштро. У другим словенским земљама једно племе обично исповиједа једну вјеру, а друго другу. У тим срединама религијске односе потискују национални проблеми. Истина, у јужној Угарској једна те иста српска народност подијељена је између римокатолика и православаца, али се овдје у конфесионалне односе мијеша влада угњетавајући једну, а истичући другу вјероисповијест. У Босни, пак, један те исти словенски народ исповиједа дијелом католицизам а дијелом православље. Обје ове конфесије подједнако су стране државној управи и биле су, током 400 година, потпуно препуштене саме себи. Какав је био резултат такве ситуације?

 

Први и најважнији резултат огледа се у томе што су се католици и православни почели туђити једни од других тако да су, у правом смислу, формирали два засебна народа. Грдно се варају они који међу турским Словенима пропагирају идеју народности по узору на ону формирану међу католичким и протестантским Словенима под њемачком влашћу. За турске Словене народност је, ако се тако може рећи, не у нацији, него у религији. Истина, обичан Србин зна да одвоји себе од Грка и Бугарина, али осјећање којим је он прожет и које га чини чланом људског друштва није осјећање народности, него религиозна свијест. Према томе да ли исповједа православну или католичку конфесију или ислам, он се сматра припадником православног, латинског или турског народа. Истоветност језика, поријекла и обичаја ништа не значи пред разликом конфесије. Ја не износим хипотезе. Поразговарајте с којим год хоћете Србином у Турској, не само са простим човјеком него и с образованим свијетом, и брзо ћете се увјерити у сљедеће: православни гледају на латине и латини на православне као на двије засебне друштвене цјелине не само у религиозном погледу него и у лаичком, националном смислу. Упитајте кога му драго Босанца, Србина, или Херцеговца којој нацији припада, и он ће вам одговорити које је вјероисповијести.

 

Велика заслуга православне цркве у српским земљама је у томе што је умјела да се сроди са народношћу, док је, истовремено, католицизам и ислам, сваки са своје стране, искорјењивао народност. Србин значи православац, а православац — за прости свијет — значи Србин. „Јесте ли ви Србин?” стално су ме питали за вријеме мога путовања и муслимани и православии, иако су знали да сам „Москов”, а могли су, и по првој ријечи коју изговорим, примијетити да сам странац. Али они су питали не о народности, него о религији. „Ја се чудим”, говорио ми је један босански бег* Муслиман, по имену Мухарем Ситница, „ја се чудим да је ваш цар помого Нијемцу на Мађара. Ваш цар је Србин**, а Нијемац је шокац” (шокац — надимак који се у Босни даје католицима). „Код нас нема ниједног Србина”, говорили су ми у Јајцу, „сви смо ми латини.” Ако се у свијести муслимана и католика схватање о српској народности до те мјере идентификовало са схватањем о православној вјероисповијести, још више су се ове двије идеје поистоветиле у свијести православног српског живља. За православног Србина оне чине једну недјељиву цјелину: одрећи се своје вјере значило би, за њега, одрећи се своје народности

* Беговима се називају спахије Муслимани потомци угледних породица.

** Тј. православац.

Примивши ислам, припадници српског племена уврстили су се у редове стране завојевачке нације. Примивши католицизам, они су потпуно изгубили народност. Овдје нећу говорити о првима. Покушаћу да окарактеришем ове посљедње у поређењу са православнима. Православни Србин, ма гдје он живио — у Босни, Херцеговини, Далмацији, Угарској, Кнежевини Србији — има, сем цркве, једну велику домовину, српску земљу, истина подијељену између многих господара, али она постоји идеално, као земља једног православног српског народа. Он има своје усмено предање, традицију: зна за српског светитеља Саву, за српског цара Душана, за српског мученика Лазара, за Јунака Краљевића Марка. Његов садашњи живот почива на народним темељима и проткан је пређашњим историјским животом нације. Србин католик одбацује све српско као православно. Он не познаје српске домовине ни српске прошлости. Он зна само за уску, регионалну домовину: назива се Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према покрајини гдје се родио. Свој језик не назива српским, него босанским, далматинским, славонским и сл. Кад уопштава појам језика, који је у ствари један те исти у Босни, Далмацији и Славонији, назива га „нашким” језиком. Он овако пита странца: „Умјете ли ви нашки?” Али шта значи „нашки” језик, он не зна. Он не зна име тога језика, јер ни сам нема заједничке домовине нити заједничког народног имена. Сем уже покрајине, за њега постоји само једна отаџбина — римокатоличка црква. Зато Србин католик назива себе ”кршћанином” исто онако као што се православац назива „ришћанином”. Оба ова израза означавају, у ствари, једну те исту ријеч „хришћанин”, само различито изговорену.

 

 

Advertisements