Filozofija

Čovek se ne ubija u napadu ludila, već u napadu nepodnošljive lucidnosti

Čovek se ubija jedino ako je u nečemu, oduvek bio izvan svega. U pitanju je iskonska neprilagođenost koje ne moramo ni da budemo svesni. Onaj ko je pozvan da se ubije, samo slučajno pripada ovo svetu; on zapravo ne pripada nijednom.

Nismo mi skloni samoubistvu, već smo za samoubistvo predodređeni, njemu namenjeni, i to pre bilo kakvog razočaranja, pre bilo kojeg iskustva, sreća nas u njega gura isto koliko i nesreća, čak i više jer je bezoblična, neverovatna, i kao takva od nas zahteva iscrpljujući napor prilagođavanja, dok nam nesreća nudi sigurnost i strogost obreda.

Ima noći u kojima se budućnost ukida, u kojima od svih trenutaka ostaje samo onaj koji ćemo izabrati da nam bude poslednji.

Čovek koji nikada nije pomišljao da se ubije, odlučiće se na to mnogo lakše nego onaj ko na to neprestano misli. Pošto je svaki sudbinski čin lakše izvršiti nepromišljeno nego promišljeno, kada duh netaknut samoubistvom oseti da ga ono neodoljivo privlači, pred tim iznenadnim podsticajem on će ostati bez odbrane; biće zaslepljen i potresen otkrovenjem konačnog izlaza, o kojem prethodno nije razmišljao; dok će onaj drugi uvek moći da odloži bezbroj puta odmeravan i savršeno poznat mu čin, na koji će se rešiti bez strasti, ako se ikad reši.

Čovek se, kako se to obično misli,  ne ubija u napadu ludila, već u napadu nepodnošljive lucidnosti, u paroksizmu koji, ako baš hoćemo, i može da bude izjednačen sa ludilom, jer preterana, do krajnosti dovedena pronicljivost, koje bi smo po svaku cenu hteli da se rešimo, prevazilazi razum. Vrhunski trenutak odluke ipak ne svedoči ni o kakvom pomračenju: idioti se gotovo nikad ne ubijaju; ali mogućno je ubiti se iz straha od idiotizma. Sam čin se tada poistovećuje sa poslednjim trzajem duha koji se pribira, i pre samoponištenja sakuplja svoje moći, svoje sposobnosti. Na pragu poslednjeg poraza, samom sebi dokazuje da nije sasvim izgubljen. I gubi se u trenutku kad je potpuno ovladao sobom.

Da bi se pomišljalo na samoubistvo, potrebno je čeznuti za apsolutom. Ali na samoubistvo se može pomišljati i kad se u sve sumnja. To je i shvatljivo: što više tragamo za apsolutom, to više, razočarani što ne možemo da ga dosegnemo, tonemo u sumnju koja je neka vrsta naličja traganja, negativnog zaključka velikog poduhvata, velike strasti. Apsolut, to je traganje; sumnja je nazadovanje. To nazadovanje, traganje u obrnutom smeru, sudara se, kad ne ume da se zaustavi, sa krajnostima, koje su nepristupačne racionalnom mišljenju. Na početku puki postupak, ono postaje vrtoglavica, kao i sve što se kreće s one strane sebe. Napredovati ili nazadovati ka granicama, ispitivati dno bilo koje stvari, znači nužno se sresti sa iskušenjem samouništenja.

Opsesija samoubistvom svojstvena je čoveku koji ne može ni da živi ni da umre, čija se pažnja nikad ne odvraća od ove dve mogućnosti.

Jedini način da nekoga odvratite od samoubistva jeste da ga u njega gurate. To vam on nikad neće oprostiti, odustaće od svoje namere ili će odložiti njeno izvršenje, vas će držati za neprijatelja, za izdajnika. Verovali ste da mu hrlite u pomoć, da ga spasavate, a on u vašoj usrdnosti vidi samo neprijateljstvo i prezir. Najčudnije je to što je on sam tražio vašu podršku, vapio za vašim saučesništvom. Šta je zapravo očekivao ? Na tom stepenu usamljenosti trebalo je da mu bude jasno da se sporazumeti ne može ni sa kim, osim sa Bogom.

 

 

Advertisements