Putovanje po Bosni

Кренуо сам из Дубровника у Сарајево 11. маја 1857. године 2 ). Не намјеравам описати Дубровник —бисер Далмације. Стајала су ми на избору два правца за путовање у Босну, ту, за мене још непознату земљу. Не знам због чега је српски народ дао овој земљи епитет „хваљена”, „дична” или „Босна поносна” — како је непрестано назива српска пјесма. Ја сам се, наиме, убрзо лично увјерио да је човјек не може ни похвалити нити се њом поносити.

Од Дубровника до најближе турске царинарнице нема ни два сата пута. Кад говорим о путовању, мислим искључиво на јахање, јер се у земљи кроз коју сада водим читаоца не зна за други начин путовања. Пошав од Дубровника, пут се нагло пење уз брдо. Лијево на узвишици остаје сиромашно сеоце Босанка, по свој прилици колонија Босанаца. Затим пролазите кроз веће село Бргат7 ) (чије је име настало, вјероватно, од српске ријечи „бријег”, тј. брдо, узвишица). Пут је прекрасан. Са страна поглед маме чаробне долине, за нама — дивна панорама: плаво море и у њему, као смарагд, зелено острво Локрум8 ), обрастао маслином и миртом. Десно, као на длану, свијетли и чисти Дубровник (Ragusa) са моћним бедемима и кулама, лијево — још мањи градић Цавтат (Ragusa vecchia9 ). У скоро нам брда заклонише тај видик. Читаво вријеме јашете по равном друму, који су провели аустријски инжењери кроз стјеновита брда. У скоро наилазите на малу касарну или пограничну стражу. Посљедњи аустријски стражар равнодушно посматра путнике, посматра и, за дивно чудо, не зауставља и не тражи путне исправе. „Хвала богу, напустисмо Аустрију”, рекох пратиоцу, иако сам из Аустрије пошао у Турску.

Улаз у Турску није тако једноставан, поготово не за слабе коње. Аустријски друм води до саме граничне линије. Неколико хвати од ње уздиже се брежуљак и на њему страћара — турска царинарница. Брежуљак је покривен гомилама камења разних величина и облика. Има га округлог и оштрог. Онакав каквог га је створила природа и излокале кише, лежи тај камен надохват турским цариницима. Њима није ни на ум пало да искрче стазу бар за једног коња, а стално им је пред очима солидан и раван аустријски друм.-„Није наш посао да правимо путеве”, закључују они. „Кад су туда могли да пролазе наши очеви и дједови, зашто ми не можемо? Искрчимо ли пут, одмах ће каури* по њему довући своје топове против нас!” На оваква схватања човјек непрестано наилази у Босни и Херцеговини. Треба рећи да се овако не расуђује само у Турској. Колико има људи у свијету који се плаше прогреса ма колико он био користан и неопходан, јер може, у извјесним околностима, да се преобрати у своју супротност!

Цариници су били врло гостољубиви. Увјеравали су нас да тако уважени гости нису још прошли поред њихове „царине”. Многе царинарнице и трошаринске станице зову се овде једноставно „царине”, јер се ту убирају царске дажбине, тј. врши царињење. Уведоше нас у чађаву избу застрту прљавим ћилимима. Смјестише нас на те ћилиме и понудише кафом и дуваном. Разгледали смо просторију са зебњом и одвратношћу. „Ово је још добар конак”, рече, тјешећи ме, главни цариник, „како ли ће тек бити даље.” „Е баш је лијепа Херцеговина”, помислио сам. Цариници нису ни дирнули наше ствари и према нама су били веома учтиви. Никако нису могли сакрити радозналост изазвану првим сусретом са „Московима”11). 11)

Москов, човјек из московске земље. Рус („Рјечник хрватског или српског језика”. Дио VII, Загреб, 1911—1916).

Посматрајући Босну издалека са сјевероистока, обишао сам ту земљу скоро до крајње југозападне тачке и, живећи пуна два мјесеца у Дубровнику, непрестано посматрао сиву масу кршевитог херцеговачког побрђа. И овдје је турска земља оставила на мене исти утисак. Иако у Дубровнику живи много породица (нарочито православних) досељених „одозгор” или „di sopra” (тј. одозго, с врха, јер је израз „врх”, за становнике далматинске обале, технички назив за брдовиту турску земљу), немају ни оне ни њихово потомство воље за обилазак свога суровог завичаја.

Манастир Дужи оставио је на нас врло пријатан утисак. Ту смо непосредно осјетили да се гаји нада у бољу будућност, видјели како се ради, како се његује љубав према народу и усмјерава његово просвјећивање. Игуман — честит и живахан старац — неуморно се труди читавог свог живота. Није имао образовања, али је правилно схватио значај просвјете и послао на школовање, у Београдску богословију, два млада човјека25), који су од дјетињства васпитавани у манастиру. Чим се вратише натраг, ти калуђери, отац Серафим и Нићифор 26), отворише у манастиру основну школу 27), коју је, у моменту нашег доласка, посјећивало осам малишана. Број мали, али се више није могло ни захтијевати. Околна села, па и само Требиње, сувише су далеко од манастира да би ученици могли свакодневно долазити у школу. Због тога ђаци морају да живе у манастиру, а родитељи нису у стању плаћати њихово издржавање: с великом муком исхрањују себе и породицу. Манастир, пак, није у стању да, својим оскудним средствима, издржава већи број дјеце. А какву би стварну корист могла да пружи ова школа! Истина, народ који живи око манастира најсиромашнији је, али зато најбољи, најжилавији и најмарљивији у цијелој Херцеговини. Тежи за просвјетом и богато је обдарен природним способностима. Карактеристично је да се велики број босанскохерцеговачких хришћана који воде поријекло из требињског краја рађа са необично развијеним смислом за трговину и има склоности за интелектуални рад. Какав би тек ту био снажан извор енергије када би се овоме свијету пружила могућност основног образовања!

У Дужима сам, први пут на турској територији, присуствовао богослужењу и морам признати да сам се, по изласку из цркве, осјећао врло пријатно. Вјероватно због тога што сам у Турску дошао право из Аустрије. У Аустрији вас нешто чак и у православној цркви стално опомиње да се налазите баш у Аустрији, да се и православна црква налази у рукама аустријске управе. Таква сазнања остављају на човјека врло тежак утисак. Кад у Турској уђете у православну цркву, ништа вас за вријеме молитве не подсјећа на спољни свијет и на власт туђина и иновјерца. Ту, у храму, осјети се унутрашњи живот и снага цркве, угњетаване, али по свом духовном животу снажне заједнице, која живи ван свјетовних услова, повезана с осталом православном црквом снагом унутрашњег јединства и љубави.

Стојећи у храму манастира Дужи и слушајући богослужење и молитве као и код нас, окружен гомилом припростог свијета, чудновато одјевеног, обријаних глава, са црвеним капама у рукама28); суморно сјетног израза лица — свијета који на мене, туђина, гледа као на рођеног брата јер у мени види човјека исте вјере, нехотице сам се питао: „Како се овај народ у удаљеном и непознатом крају Херцеговине, усред незнања, прогањања и искушења одржао у крилу православне цркве?.” Та свако му је могао прићи и пропагирати шта год хоће! Колико је лажи и заблуда могло овдје продријети током четиристогодишњег мрака!

Требиње је било пријестоница засебне српске кнежевине 20). Посматрано из даљине, Требиње има изглед дугачког насеља смјештеног у подножју планинског гребена Гљива и на ивици богатог поља, које натапа Требишњица. Одвојене скупине кућа носе посебне називе и третирају се као насеља ван града 21). У ствари, Требиње или требињски Град (тврђава) 22), обухвата свега 50 прљавих и полуразрушених муслиманских кућа, чији камен (Једини грађевински материјал у Херцеговини), као допуна, својом сивом бојом даје овим кућама hriscaniнарочито тужан тон. Град опасује разрушен бедем и шанац (хендек) 23). Улице су тако уске да личе на дворишта. На многим мјестима куће су повезане прелазима подигнутим изнад улица. Ван градског бедема смјештена је прљава чаршија са око 70 дућана и ту, у предграђу, живи неколико хришћана трговаца (свега 5 породица) и 12 породица Цигана муслимана. По околним насељима има приличан број хришћана, али их поред Требиња има мање него Муслимана. Требиње је, са својом ближом околином, главни бедем ислама у источној Херцеговини. Али источно од Требиња и његове најближе околине простиру се области у којима живе православци без икакве туђе примјесе. То су: Зупци, Крушевице, Драчевица, Љубомир и у њима је народ свјеж; здрав и ратоборан. Иако малобројан, овај народ нашао је начина да до данашњег дана не прими Муслимане у своја насеља.

20) То је била архонтија Требунија или Травунија. Према К. Порфирогениту, требињски владари били су вазали архонта Србије. Тек у другој половини IX в. Крајина, син требињског жупана Беле, добио је архонтски чин. Тада је рашки велики жупан Властимир удао своју кћер за Крајину, именовао га кнезом и учинио самосталним (В. Ћоровић, „Хисторија Босне….” , стр. 113—114, 119).

21) Почетком овога вијека у Требињу су постојале ове махале: Брегови, Царина, Горица, Град, Хрупјела, Крш, Мостаћи, Полице, Варош и Засад („Рјечник мјеста….”, стр. 289).

22) Требињски Град, онакав какав је данас, настао је почетком XVIII в. Саграђен је на десној обали Требишњице, више најдубљег мјеста у ријеци, које се зове Бан-вир. За његов развитак има заслуга оснивач породице Ресулбеговића, Осман-паша (X. Крешевљаковић и X. Капиџић, „Стари херцеговачки градови”. Наше старине, Сарајево, II/1954, стр. 16—17).

23) Хендек је постојао до 1910, када је дјелимично засут, и коначно је нестао 1932. г. (X. Крешевљаковић и X. Капиџић: ор. cit„ стр. 17).

У једној од многих долина под тим вијенцем наилазимо на сиромашно хришћанско сеоце Грбеши. Изненадили смо се необичном каменом стубу поред пута. На њему је грубо исклесан облик људске главе, али без фиксираних црта лица, нешто попут камених „баба”, кипова обилно разбацаних по јужној Русији. Још више смо се изненадили причи наших пратилаца о томе како су ти стубови (или „биљези”, како их они зову) ударени у непрекидном реду све до мора, као и томе да су те биљеге постанили Грци, који су овдје живјели у стара времена.

У Загори може археолог наћи занимљивих детаља: на два мјеста на узвишењу разбацано је мноштво огромних камених плоча, правилно и брижљиво отесаних27). Оне су дијелом положене, а дијелом, особито оне крупније, стављене су непосредно на земљу. Очекивали смо на њима натписе, али нисмо нашли ниједан. Пратиоци нам рекоше да је и ово гробље остало од Грка, ранијих становника земље. Оваквих некропола има врло много по цијелој Херцеговини, а нарочито на Поповом пољу, гдје, изгледа, има и споменика са натписима.

27) Ово су, вјероватно, средњовјековни надгробии споменици — стећци

Предање о Грцима, народу који је раније живио у Херцеговини, све док нису дошли Срби и одузели им земљу, врло је живо у овом крају. Ово предање су ми непрестано понављали и Муслимани и хришћани дуж цијелог пограничног херцеговачко-далматинског рејона: у требињском округу, око Мостара и у ливањској и гламочкој нахији, које припадају Босни, али су по своме положају и природи продужење Херцеговине. Те су приче увијек исте. О тим старим Грцима нисам чуо никаквих детаља, а ни о томе куда су се они склонили када су дошли Срби. Прича се само да су били огромног раста и необично снажни28).

28) О томе види: В. Палавестра, „Народна предања о старом становништву у динарским крајевима”. Гласник Земаљског музеја Босне и Херцеговине у Сарајеву. Етнологија. Нова серија. Св. ХХ/ХХI, 1965—66, стр. 5—86.

У источном дијелу Херцеговине, који граничи са Босном, и у Босни (изузев поменуте двије нахије) нисам чуо та предања. Тамо, колико ми је познато, нема таквих споменика. Ове споменике старих становника западне Херцеговине треба обавезно детаљно проучити, јер се они, изгледа, налазе у крајевима у којима је живјело илирско племе Далмати. Потребно је извршити ископавања на оним мјестима која народ назива њиховим гробљима. Таквих плоча и стубова видјели смо стотинама на путу од Требиња до Мостара, а онај ко их буде тражио ван пута, набројаће их хиљадама. Нису сви ови споменици без украсних знакова. На некима смо видјели грубо скициране фигуре људи, коња, стријела и некаквих фантастичних уобличења. На међи Узиновићи29), код Стоца, стоје крај пута два велика крста исклесана од камена, рад кудикамо новијег датума у односу на плоче и стубове о којима сам говорио, али и они, изгледа, припадају старијој епохи, мада их народ приписује Грцима. 29)

У оригиналу:  Узеновичах. Именом Узиновићи звала се, почетком овога вијека, једна махала у Стоцу („Рјечник мјеста”, стр. 269; Столац).

Столачка тврђава, „Град столачки”42), како је зову Срби, играла је важну улогу у херцеговачкој историји, нарочито у новијем периоду. StolacБила је баштински посјед Ризванбеговића (или Сточевића) и служила им као заштита и склониште у њиховим сталним међусобним сукобима са другим породицама муслиманског феудалног племства. Наш домаћин Хамза-бег, мудир, увјеравао нас је да су тврђаву подигли његови преци прије 400 година, када су дошли овамо и „освојили земљу” у Херцеговини. Он мисли, или има намјеру да нас увјери, да су његови преци били прави Турци, сарадници Мехмеда II Освајача. Они су, међутим, били домаћи потурчени Словени.

МОСТАР

Задесио сам се у Мостару на Ускрс. Широка порта око цркве била је пуна народа. До њега богослужење није ни допирало. Нарочито ми је било жао жена. Сиромашне сељанке и већи дио грађанки стајале су мало даље, уза саму ограду. По српским црквама жене на богослужењу стоје одвојено од мушкараца, на „хору”16), скривене од мушких погледа дрвеним Mostarрешеткама. Како је мостарска црква мала и тијесна, на хору има врло мало простора. Тако је већина парохијана и готово све парохијанке на овај највеличанственији празник могла да прати богослужење само у току литије на јутрењи. Срби — обични људи — искреном молитвом надокнађују немогућност слушања ријечи божије. Ову молитву они непрестано изговарају у себи, често и полугласно, приликом стајања у цркви или око ње. Богослужење прате веома достојанствено и побожно. Крсте се сваки пут кад чују име „оца и сина и светога духа”, а и при свечанијим тренуцима богослужења. За вријеме произношења јектенија17) не крсте се. За вријеме молитава које се читају поводом неког нарочитог догађаја, на благодарењима, одговарају, на сваку свештеникову молбу, отегнутим „амин” и овај одзив, истргнут из груди цијелог скупа, има у себи нешто величанствено. Карактеристично је да се православни Србин, ма у каквој год дивљини и пустоши одрастао, сматра живим чланом цркве, прати богослужење и разумије га. Ова врло утјешна појава необично је значајна, особито кад имамо у виду положај у коме се православна црква и њена паства налазе под турском и грчком влашћу.

Кад говорим о мостарској цркви, не могу а да не поменем и њено агилно свештенство, а и школу, која је уз цркву основана. Мостарска црква нема мирског свештеника и њу опслужују четири монаха*. Један од њих, архимандрит Јанићије Памучина, учинио је велике услуге православном живљу у Херцеговини. Родом из требињског краја, није се могао редовно школовати, него се образовао сам. Као самоук, савладао је грчки језик и стекао, за ову средину, велику ерудицију. Показује нарочиту склоност ка етимологији и филолошким објашњењима српских и уопште словенских ријечи. Проникнувши у суштину српске ријечи, а добар познавалац свога народа, он у толикој мјери влада српским језиком да се у тој области са њим може упоредити само чувени Вук Стефановић Караџић. На жалост, његови радови, објављени у „Српско-далматинском магазину”18), нису добили шири публицитет јер је овај часопис мало распрострањен. Један од његових радова, веома важан за изучавањеХерцеговине**, Аустрија је много нападала и јако прогонила. Наш „Зборник” обогатиће се необјављеним „Животописом Али-паше Сточевића” што га је за нас написао архимандрит Јанићије. Уважени монах бави се литерарним радом само у слободно вријеме. Цио свој живот посветио је служби цркви и народним потребама. Њему се стално обраћају за савјет. Цијела га Херцеговина зна и поштује називајући га „народским човјеком”. Његов утицај у земљи велики је и позитиван. И Турци га необично цијене тако да га, приликом обиласка херцеговачких села, салијећу балије (Муслимани земљорадници) не би ли што дознали о Мухамедовом закону и џенету (рају) увјерени да ће им он све то много боље и јасније казати но ма који хоџа***.

Православна школа у Мостару основана је 1854. године  благодарећи добровољним прилозима купљеним у цркви дуг низ година. И раније је тамо постојала некаква школа, врло биједна, смјештена у црквеној порти у грађевини која данас служи као појата за сијено. Водили су је људи који ни сами нису имали никаквог образовања. Данашња школа има четири одјељења и њу посјећује око 200 екстерних ученика. Једанпут годишње одржава се у њеним просторијама збор цијеле Црквене општине да би се сакупио потребан новац за издржавање установе. Сваки појединац одређује пред збором суму коју намјерава дати за школовање своје дјеце, а општина оцјењује да ли је висина прилога сразмјерна његовом иметку. Ако се утврди да дотични шкртари, тражи се још. Ко нема дјеце у школи, прилаже колико хоће, и општина му не може приговарати. Од потпуно сиромашног човјека не узима се ништа, па макар он имао већи број дјеце у школи. Од новца скупљеног овдје, као и од онога који се полаже на тас у цркви за потребе школе плаћају се учитељи и покривају други расхода.

У школи се предаје: читање, писање, основни појмови аритметике, катихизис, црквено пјевање, основи граматике и кратка историја српског народа. Ово је, колико ми је познато, једна од најбољих православних школа у Босни и Херцеговини. Тројица учитеља (има их свега четворица), госп. Србић и, недавно позвани у Мостар, јеромонаси манастира Дужи о.о. Нићифор Дучић и Серафим Перовић — а о њима сам већ говорио — образовали су се у београдској богословији23). Они високо цијене свој позив свјесни његовог значаја и узвишености и међу ученицима су обљубљени. Сада Мостарци намјеравају да прошире школу и оснују више разреде за оне ученике који се припремају за духовна звања. То би била прва православна богословија у западној Турској.

Читалац види да у главном граду Херцеговине нема устезања међу православним становништвом када је у питању умни развитак и тежња за просвјећивањем. У овом погледу Мостар далеко одскаче од свих других српских мјеста у Турској иако је његова православна општина далеко мања од оне у Сарајеву, па чак и од општина у другоразредним градовима Бањој Луци и Ливну. И у Мостару има неколико православаца трговаца које сматрају богаташима, али по нашим схватањима трговачког богатства њих бисмо прије сврстали у категорију дућанџија.

Интересантно је примијетити да се сва трговина налази готово искључиво у православним рукама. Домаћи Муслимани учествују у њој врло мало. Они потпуно избјегавају вођење трговине с Аустријом и тргују само цариградском робом или домаћим производима (животним намирницама и малобројним примитивним продуктима домаћег занатства). Католици се уопште не баве трговином. Православии босанскохерцеговачки трговци не само да воде трговину у својој ужој домовини него и успостављају везе са трговцима православцима по аустријским лукама. У Дубровнику, Шибенику, Задру и Трсту живе колоније трговаца православаца, већином досељеника из Босне и Херцеговине. У њиховим рукама налази се сва трговина са тим земљама. Босанскохерцеговачки трговац православац неће ни по коју цијену узети робу од католика у овим градовима. Тако, на примјер, у Сплиту постоји једна једина православна кућа, врло богата, и она одржава готово све трговинске везе са Босном. Када би се то јединство и међусобна помоћ испољавали у помагању једновјерне браће сељака и на корист цркве онако како се она међу трговцима манифестује у вођењу трговинских послова, положај православног живља у Босни и Херцеговини био би, без сумње, сасвим друкчији.

САРАЈЕВО

Сарајево је творевина турске епохе. У периоду српске независности овдје су била само села, која су се, по причању, звала: Бистрик, Бјелаве и Вратник 38). Ова су се имена сачувала до данас у називима градских квартова. Мало даље, у брдима, постојала је и некаква тврђава од које су остале рушевине. То је „Стари град”39). Главно насеље из тога доба налазило се, као што сам већ рекао, три сата на сјевер, уз извор ријеке Босне 40). Тамо се и данас виде темељи велике грађевине, коју народно предање зове старом сарајевском црквом41). Под турском управом образовао се, на раскрсници комуникација, трговински центар ново Сарајево, које се од старина користило особитом турском наклоношћу. Трговина је била у муслиманским рукама. Када је 1697. године аустријска војска заузела и спалила Сарајево, сви хришћани који су се ту нашли били су пресељени у Аустрију, а Муслимани су остали у граду.* Али мало-помало, Муслиманима су се опет придружили православии и тако се у Сарајеву образовала читава колонија прилично богатих хришћана трговаца.

Нарочито за посљедњих 50 година доселило се много тих људи у Сарајево. Долазили су из разних крајева Босне и Херцеговине. У Сарајеву нема хришћана који, својом старином — како се овдје изражавају — тј. поријеклом, родом, нису досељени из неког другог краја. Природна је појава да су ти обогаћени дошљаци успоставили у своме кругу нешто попут касте. Тиме су се они, као затворен слој људи, оштро издвојили од простих сељака-раје, из чије су средине и потекли било они или њихови очеви, а пред турским законом потпуно су изједначени са том рајом. Ти дошљаци обављају значајну трговинску дјелатност с Аустријом и тамо стално путују. Познају мање-више њемачки или талијански језик, али ни за длаку не одступају од својих древних обичаја. Појам обичаја изражавају турском ријечју „адет”, која за Босанца има значај некакве неодољиве и чаробне силе. Понеки Сарајлија био је двадесетак пута у Европи па је, можда, у Бечу и студирао комерцијалне науке, али све то није било у стању да измијени ни његову вањштину ни његову психу. Кад себи подиже нови дом, уређује га по старом босанском узорку. Спрат мора бити истурен на улицу у односу на приземље. Из авлије мора у собе водити вањско степениште преко отвореног тријема — веранде, која као да је нарочито подешена за то да би је зими засуо снијег. Преко те отворене веранде мора се кретати кад хоће да из једне собе пређе у другу само зато јер Босанац не зна за унутрашњу комуникацију између соба (чудновато је како се ово може саобразити са суровом босанском климом и њеним дугим и хладним зимама). Свака ће соба бити натрпана мноштвом непотребних преграда. Двије-три столице и један сто у кући знак су просвијећености јер су Босанци задовољни турским миндерлуцима и сећијама и одсуством намјештаја. У таквом дому проводи живот сарајевски трговац хришћанин у духу старинског адета. Он не осјећа потребе за интелектуалним радом. Њему су често потпуно стране националне идеjе и осјећање народности. Оно осјећање се код њега — а такав је случаj и код Босанаца из народа — манифестује искључиво у сазнању да је он православац. Када сарајевски трговац* сједи, жена и кћерка су дужне да стоје пред њим. Кад му дође гост, жена и кћерка прилазе руци, послужују слатко, ракију и кафу.

* Тј. „Торговецъ”. Уовој ријечи садржана су не само сазнања о трговини као занимању него и идеје о трговцу као члану више касте међу православном рајом. По личном схватању самих трговаца, а и у очима народа, трговцу припада већи ранг него представнику свештеничког реда.

У храни се спроводи економија која прелази све границе наших представа. Само једном годишње Сарајлија се разулари: на своје крсно име, тј. на дан када се, по српском обичају, празнује светитељ заштитник рода и дома. На славу се позива цио свијет. Гости по турски прекрсте ноге уз ниске столове или даске које својом висином не прелазе сећију. Овчетина и пита (тијесто сложено у листове) играју главну улогу у гозби. Пије се у здравље сваког или готово сваког госта. Здравице се пропраћају поздравима и жељама израженим редовно у епском, често врло лијепом облику. Пије се до изнемоглости. Жене једу одвојено. Послије богате гозбе мушкарци, заносећи се при ходу, одлазе да виде коло које воде дјевојке и младе жене, а њима понекад чине друштво млађи људи. Лијепи пол (жене у Сарајеву заиста заслужују овај епитет. Ту је много словенске љепоте. Лица су им: крв и млијеко) проводи осамљенички живот, али не у потпуности. Хришћанске даме и дјевојке — трговачке жене и њихове кћери (тип који нимало није сличан руским трговачким женама) — радним даном воде кућанство или шију, а недјељом или празником (празника је овдје безброј — готово сваки трећи дан) кинђуре се и гиздају. Свакидашње широке турске шалваре (димије) и кратки крзнени хаљетак42) (који се носи и за љетних врућина) празником замјењује дуга, уска одјећа од свијетле, често пругасте, шарене материје, обрубљена ширитом или гајтаном, на грудима мало отворена43). На њој се истичу низови дуката и империјала44), нанизаних на гајтан и објешених о врат. Није лако описати женско покривало за главу: изгледа као да се састоји од четири дијела. Главу покрива обични црвени фес са плавом кићанком. Око феса веже се марама, а изнад ње уздиже се нешто попут убрадњаче од воштаног платна, веома китњасто. Напокон, ову грађевину покрива друга марама са разним украсима, златницима и тракама. У жалости — марама је бијела. Код старијих жена убрадњача се завршава дугачким шиљком који стрчи напријед. Али је зато грациозан црвени фес обавијен плетеницама, са широком плавом кићанком, што га носе дјевојке. Уопште узевши, босанске жене и дјевојке — покретни су ковчези, живи капитали својих мужева и очева. Понекад се на њиховим грудима и на глави нађе толико дуката, империјала и меџедија45) да љепотица личи на урамљену икону. „Посао ми иде врло рђаво”, тужи се један трговац уздишући. „Морам начети капитал. Ваља трошити женине дукате!” „Како му је лијепа кћерка'”, одушевљава се преда мном Босанац. „Шта си на њој нашао лијепо? Разрока је и има сплоштен нос.” „Али, молим те, сва сила дуката”, изражава се он лаконски, показујући руком на појас.

42) Тзв. женска ћурдија.
43) Женска антерија.
44) Империјал је стари руски златник од 10 рубаља.
45) Меџедија (меџидија) (арап.) — турски новац кован од сребра у вриједности од 20 гроша у доба султана Абдул-Меџида.

Ипак треба рећи — на част Босанцима — сами дукати нису одлучујући фактор који даје препоруку дјевојци. И други моменти утичу на добијаље титуле љепотице. На примјер: дебљина. „Претила дјевојка” — значи исто што и „лијепа дјевојка”. Тако су недавно питали једног Сарајлију за мишљење о некој љепотици. „Како ти се она свиђа?” ,.Није лоша”, одговори он с омаловажавањем. „Како то, зар није лијепа?” „Мршава је”, био је његов кратки одговор. И тако, хришћанске жене и дјевојке, накићене златом и сребром, стоје о празницима на отвореним вратима својих кућа и ту ашикују с момцима. Пред вече, кад је лијепо вријеме, одлазе у групама у шетњу ван града, а пред њима се кочопере, на коњима, трговачки синови. Њихови коњи су нарочито приучени да поигравају не мичући се с мјеста. Ово је сав друштвени живот сарајевских хришћана. Али се он може, у односу на муслимански друштвени живот, сматрати развијеним.

Како живе Муслимани Босанци и шта раде? Поставите ово питанье Босанцу, и он ће вам одговорити са три ријечи: „Па ето, сједимо.” Сједење (наравно, уз карте и са чибуком) понекад се „преноси” из куће и наставља у дућану, а љети, пред вече, и у кафани ван града. Ако је Муслиман трговац, он сједи у свом дућанчићу, који, у дугом низу потпуно истих објеката, подсјећа на кавезе за лавове и медвједе монтиране у иностраним зоолошким вртовима. Недостају им само решетке. У том кавезу он сједи, а напорније трговачке послове и одлазак у иностранство ради куповине робе препушта хришћанима. Пред вече готово сваки вјерни Пророков приврженик у Босни сматра својом обавезом да се за ужином, која одговара нашем ручку, напије шљивовице (ракије добијене дестилацијом шљива), најчувенијег производа своје домовине, а потом се повлачи у харем.

Породични живот у босанском харему изгледа развијенији него у другим муслиманским земљама јер Пророков закон овдје није успио да савлада словенску „фамилијарност”, и моногамија, по сили обичаја, доминира код Муслимана Босанаца, па чак и код оних најбогатијих. Сва је Босна реагирала када је, прије неколико година, Али-бег Џинић 46), један од најбогатијих спахија, узео другу жену за живота прве. Па ипак Босанка Муслиманка није била у стању да са себе збаци жиг презрења који је на њу ставио Мухамед лишивши је бесмртне душе, одузевши јој право да се моли у божјем храму и ускративши јој мјесто у рају. Истина, дјевојке се користе неким слободама и, упркос свим Мухамедовим прописима, а по сили словенског обичаја, празником (тј. петком) стоје откривена лица на полузатвореним вратима свога дома или поред једне од многобројних градских чесама и ашикују са младим људима исто онако као и хришћанке. Али када се она, несретна, уда, покрију јој главу непровидном бијелом плахтом, сакрију је и одвоје од мушког друштва. Она се може састајати и виђати само са другим женама, осамљеницама, са којима ће понекад, под кључем, играти самотно „коло” и пјевати тужне пјесме. У таквим околностима ће оговарања и потајне интимне сплетке постати њено главно занимање и једина драж читавог живота. Због тога, како су ме увјеравали, нигдје у Босни нема таквог сплеткарења као међу Муслиманкама.

46) Потомак Џине, човјека из свите везира Али-паше Хеким-оглуа, кога је везир одмах послије битке под Бањалуком (1737) поставио за капетана у Градишкој (X, Крешевљаковић. „Капетаније у Босни и Херцеговини”. Сарајево, 1954, стр. 77—78).

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s