Month: March 2016

Бревијар Беле Хамваша

Треба угасити свест. И онда, кад је престала свест, онда на неки сасвим други начин, као штоданас и сада можемо да замислимо, налазимо онај живот, изван свести, јер је свест само jедна међу свим укупним могућностима живота. Само једна једина уска форма од милион варијација.Треба искочити из свести. Ово стање је на интелектуалном језику: екстаза. Лудило. Да, лудило. Али само док је човек сам.

„Један човек заједно са својом мишљу: лудило – али ако су двојица, почиње мудрост.“

Било шта да човек чита, он самог себе чита. Било шта да разуме, само може да разуме основе онога што је он сам. У веселим књигама човек се радује сопственој веселости, у тужним књигама тугује над сопственом тугом. Књиге у којима аутор жели да се уздигне по цену унижавања других буде у другима инстинкт уздизања по цену унижавања других.

Греши онај ко верује да светом управљају највиши: Узрок, Циљ, Смисао, Закон. Не. Највише jе управо супротно овоме, односно више од тога: оно што је превазишло узрок и циљ и смисао и смер. То је божанско: слобода, игра. То је једино достојно богова: играти се. И у историји света се не смеју гледати правци, него игре. Исправно схваћен живот: игра. Бог се игра с нама, и како је добро што је тако.

Мера књиге је како се човек лако спријатељи с њом и колико се тешко растаје од ње. Дешава се да једно време мора да је остави на столу,  да се згреје,  јер је недружељубива, и тешко је на њу навићи. То је смрт књиге. Дело према којем осећаш неповерење никада нећеш прочитати. Друга је, пак, таква да ако је украдем, суд би ме ослободио, јер би пресудио да се таквом искушењу не може одолети.

Дете добија пол онога ко се дубље предаје у тренутку загрљаја – то је на њему белег; ако је жена умела да буде нежнија и мекша, биће девојчица, ако је то мушкарац, биће дечак; пол детета зависи од дубине заборава у сједињавању, оно добија пол онога ко је био нежнији, јер jе тај био јачи. Увек побеђује онај који уме да преда своје Ја.

Од свих живих бића једино човек зна за самоћу, и то само у заједници. Велеградски човек и познаје, без било каквог објашњења, ово беспомоћно и ропско стање, ову изгубљеност; зна да jе у противречности, јер осећање заједнице противречи самоћи, а осећање самоће заједници. Човек противречи самом себи. И то је знак распознавања стања изгубљености: између оба, ни у једном, против оба а изван оба. Социјално, асоцијално и антисоцијално; друштвена ситуација је оно што је изван друштва. Човек остаје само тамо где се отварају бескрајне могућности веза; додир се прекида тамо где се све остало гради на додиру. То је ситуација испадања из заједнице: самоћа.

Почев од библијских пророка па до песника модерних времена, историја пружа довољнопримера о томе шта је унутарњи смисао херојске самоће. Оно што је најважније у овомдржању јесте да онај ко се одлучује на херојску самоћу, не чини то у свом интересу, него против свога интереса и за заједницу. Управо због тога је потпуно искључена могућност  помирења између заједнице и самоће. Заједница зна да је усамљеник у праву, да су потраживања и захтеви усамљеника оправдани.

Заједница опрашта злочинцу, али оном ко је у својој херојској самоћи успео да оствари један живот вишег духа и интензитета, њему никада. И за то има довољно примера у историји. Заједница чак може поштовати своје пророке и песнике, а у овој тачки ће им се супротставити. Са гледишта заједнице самоћа је увек грех. А грех је опростив ако заједница својом широкогрудошћу разреши самоћу и поново прими човека.

Маса не прогони онога ко је починио грех, него онога који хоће да се уздигне изнад ње: јавно мњење није морални суд, него у морални суд увијена одбрана од онога који хоће да доспе изнад масе и против онога ко је изнад ње.

Јер шта је криза? – када човек, човечанство застане у сазревању, не сме, неће, не уме да коракне у нов стадијум, онда ће се увек наћи у кризи. То се разрешава само онда ако човек на критичкој тачки узлети (катарза) и буде отворен за нови стадијум живота. Значи, криза је заустављање пред развојним ступњем, односно спречавање раста.

Став човека пресуђује, не његов таленат, него много више од тога: вредност талента. Таленат jе натурална сила, он може бити од разних врста, али сам по себи уопште ништа не значи, а поготово ништа не вреди. То је елементарна снага која је слепа. Унајмљивање, држање ове снаге је оно што је претвара у вредност, или у невредност. Само квалитативан таленат значи нешто у уметности, неквалитетан је тек као мађионичар који уклања златни сат, или једе ножним прстима.

И наука је једна врста религије, нарочито ако наступа са захтевом да пружа одговор на оне проблеме на које је раније религија пружала одговоре… Наука која се бави општим питањима, која има духовне захтеве заправо је: религија науке.

 

Лепота се налази тамо где нешто умире. У чему умире? – у савршенству. Можда од савршенства, али у сваком случају савршено. То је оно што се налази у свежини младих девојака, у биљкама, у пролећу, на небеском своду у сумрак или у зору. Увек је једно и jедино и незаустављиво се губи, несигурно, отворено и цветолико. Било да се лепота налази у природи, било у човеку, било у уметничком делу, танана је попут пелуда и нежно је блиставило које у меланхолији пролазности засветлуца у савршенству једном, последњи пут, jедан једини пут, пре него што нестане. Свуда блиста овај трен нестанка: још пламти у пуној светлости, али је лепота већ згасла и нема је више; све је само трептај ока и на том месту нема више ништа друго, само празнина и тама.

Највећа дубина судбине света јесте: игра богова. А и ономе што се с нама догађа крајња суштина јесте: игра. Јер је то само она страна наше судбине која је према човеку озбиљна, тешка и тужна. Она страна према боговима ведра је, јер се види да је бесциљно бујање, радост, игра. А то човек види тек онда ако и сам постане бог, ако види себе сама одозго, –ако се игра.

На питање зашто се морамо смејати, може се одговорити, зато што је човеку неопходан смех. Смеје се у сопственом интересу. Премошћава такве слике, супротности, освешћења која се на други начин не могу савладати. Проблем се не решава заобилажењем. Скретањем. Привремено решење. Премошћавање. Човек се смеје зато да би премостио ситуације које друкчије не може премостити. Оставља их нерешеним, јер су нерешиве.

Смеје се само онај ко и плаче. Смех је рођен у несрећи. Свака комика крије трагику. Човек који се смеје очајан је. Смех је очајање; јер је смејање смрти у лице.

Историја је сећање на болове. Када је човека почео да боли живот, почео је да памти.

Мудар човек не мора бити стар, још мање мора да буде образован, не мора да буде мушкарац, и не мора да је скроман, и не мора да је сиромашан; мудар човек мора да буде у топлој, унутарњој присности с боговима; морао је да на себи искуси неку власт… Морао је да се растужи над боговима и над људима – то је други знак распознавања мудрости: туга. Морао jе да се смири у нечему што је највише спокојство, то је трећи знак распознавања мудрости: знање. И нису богови напустили њега, нити је он напустио њих. Као да је мудри човек увидео тајну богова…

Сваки идеалиста жели да поправља; сваки калуђер је постао калуђер зато да би оплеменио људску природу; сваки мученик се зато жртвовао што је само то могао да учини у интересу човечанства. Једина владајућа велика чињеница живота у свецу јесте љубав. Међутим, ова се љубав окреће против људског. Зато је смртна. Убија онога кога спашава. Ужасна противречност: кога желим да спасем, предајем га смрти. Али овај светац, ова противречност: човека убија на земљи да би га спасао за небо.

Филм је створио нов тип човека, на свим лицима се види осмех звезда, овај смешак преображава мишиће, мења лице и оно што је иза лица. Филмски поглед, филмски ход, филмски гест, филмско завођење. Уздах филмске звезде, туга звезде, сузе звезде. Изгледа да је то оно што је данашње човечанство заслужило.

Зрео човек? Када човек физички сазри, он више не расте даље, застаје у развоју, његов пут наставља његов потомак. А кад је човеков дух зрео, готов и коначан, он мора да стане, како ће други наставити пут који је започео. Бити зрео значи стићи до границе где је раст завршен. Сазрео: бити погодан за завршетак и смрт.

Човек је пун обмана. Вара свет и вара себе. Делом, јер је незналица, делом, јер је лукав, делом, јер је зао. Лаже друге, и ако је могуће, још више лаже себе. Ташт је, охол, ограничен и слеп. Батрга се, сањари, лупета и подваљује. Кривотвори и буде кривотворен.

Данас човек добија свет процеђен, укроћен, ублажен, цивилизован, готов за употребу и уживање. Данашњи човек више не види стварност, и не може је видети: дивљина скривена по прашумама толико се умањила да се готово изгубила. Човек одрастао у граду више и не зна за блато, ни за ноћ, тишину; рат је данас изузетно стање; лов обављају месари у кланицама; тканине за одећу израђују жене у фабрикама. Данашња стварност је другостепена. Стварност прачовека је примарна.

Знање се може односити само на целину. Оно што чини наука само је сазнање,  јер је увек део, оно што чини религија увек је само уверење, јер је увек став, што чини филозофија само jе разумевање, јер је увек схватање. Једино песник зна ствари сасвим и потпуно, јасно и реално, јер знати није ништа друго до видети ствари тамо где оне јесу, и онакве какве јесу.

За научника књига је само материја: погледа је, чита, цитира и одлаже; за песника је књига само дело: ствара је и заборавља; учитељу је само средство: користи је и даље је предаје; за обичног човека само је индустријска роба: чита је и ужива. Нико се не маша књиге тако као библиотекар, тако тихо и лагано, онако како човек приступа само вечним стварима: мору, жени, земљи. Нико не зна шта значи сести уз једног доброг аутора, расклопити књигу насумице и задубити се у њу. Исписивати маргиналије, правити забелешке, тутнути у џеп једну књигу, попети се на пристранак, сести, гласно читати и подвлачити важне речи.

Сваки библиотекар је снажно и дубоко повезан с подземним светом. Човек који се задржава у непосредној близини књиге безусловно пада у библиолатрију и постаје демонски филистар. То је демонско филистарство, а снажна подземна веза која из њега следи први јекорак разумевања Роберта Бартона.

Капије подземног света отварају се човеку у његовим највећим и одлучујућим кризама живота. „На половини људског живота“, како каже Данте, односно на граници, на линији која одваја живот и смрт. Евентуално у вези с великим болестима, приликом особених путовања, променама места. Или потичу од пријатељства, љубави, бракова, од необичних односа и веза. А могуће је да се све то јави одједном и на гомилу.

Писати значи исто што и говорити, али говорити свим временима, не говорити човеку, него Богу. И то не као смртан човек, него говорити као бесмртно и вечно биће. Преузети баштину, предати је даље значи живети логосом а не језиком. Логос је једина стварност која указује с друге стране живота, зато је управо једини начин суделовања у бесмртности и давања гласа оњој.

Мистика је недвосмислено нека проживљена визија. И што је за њу карактеристично то није само тесна веза проживљавања и визије, него што ово визионарско проживљавање истовремено нешто и разрешава. Човек мистичара препознаје по томе што он открива однос између видљиве појаве и невидљиве појаве. Када би, дакле, неко упитао шта је мистика, требало би одговорити: у скривеној дубини иза безграничне множине света видети, проживети и разумети да је ово мноштво све Једно једино.

Магија је сродна мистици, па ипак се разликује од ње.  Јер ако човек види, разуме, проживи и зна, још се не маша ствари, он их неће изменити. Мистичар није активан, само је визионар и зналац.

А маг је управо то: активан. Магија зна исто што и мистика, али се истовремено уплиће у ствари и мења их, евентуално ствара.

За несвесност масе ништа није карактеристичније од тога што она у овом трену верује да је господар света, мада се налази у раљама смрти. Па и ту тражи своје непријатеље. Верује да jој они угрожавају победу. Не примећује да уколико неко подигне глас, чини то у њеном интересу. Међу припадницима масе влада савез да се опасна бића смеју и морају истребити. У свим друштвеним подручјима види се сасвим једнодушно како маса систематично, мада инстинктивно, потискује свакога у коме намирише новину. Такво биће сме да се обори, сме и треба да се ороби, потисне, превари. Не сме му се допустити да дође до речи. Припадност овом прећутном савезу је знак распознавања масе.

Сасвим је извесно да је порекло љубави другачије од порекла секса. Љубав је веза божанске жене и божанског мушкарца; и у овој вези два бића која су по пореклу, по времену настанка, по метафизичкој суштини сасвим другачија, не могу се изједначити, нити свести на један именитељ, сусрећу се и стапају у божанској мистерији. Насупрот томе секс је међусобно допуњавање сразмерно и симетрично подељених природних бића. Кант је у праву, само један мушкарац и једна жена чине једног целовитог човека – у природи. Сусрет божанског мушкарца и божанске жене у љубави није једна целина, него више од тога. Више за онолико колико је Бог више од природе. У љубави су се сусрели и стопили мушкарац и жена, то је мистично узајамно стапање две стваралачке психе. Из секса потиче ново природно биће; из љубави потиче нова психа. Ако се два природна бића сједињују без љубави, онда се спајају чисто природна бића. То је случај животињског света, можда.

Жена служи само зато да би се похарала њена телесна драж, затим може да иде у манастир (Хамлет) или у тамницу (Фауст). Жена је сирена. И то је постала. Недостојна свог божанског порекла, она се према својој древној лепоти односи као скоројевић према новцу; осећа је као капитал који издаје под најам капиталиста лепоте, експлоататор њеног талента – божанска жена је постала пука роба у рукама бласфемиста, и најирационалнија дивота света загњурена jе у канализацију, и размењује се за ситнину и продаје на пијаци где врви од мува.

Заједница не започиње тиме што гомила мајмуноликих људи склопи савез; ни тиме што мушкарац и жена заснују породицу; ни тиме што се неколико разбојника окупи у групу; ни тиме што се слаба животиња повуче у пећину. У природи нема порекла заједнице, нема га ни у породици, племену, интересу. Ствари не започињу споља, него изнутра, и не доле, него горе, и не у видљивом, него у невидљивом.

Будност је метафизичка осетљивост човека. Мета фисика пак значи: изнад природе. Натприродна осетљивост која гледа и види и зна чак и оно што је недоступно за чула. Будан jе онај који види изван појава чула, ума, осећања, страсти. Константна ознака Буде јесте –савршено будан. Али и сама реч буда значи духовну будност. Будан сањар. Он је одбацио све врсте сна, не спава више ни чулима, ни страстима, ни умом, ни жељама.

Отвореност бивства има четири главна правца:

први је отворен према натприродном свету који се налази с оне стране природе;

други је отворен према бивству другог света који се налази с оне стране живота;

трећи је отворен према мистеријама душе;

четврти је отворен према свим живим бићима, у првом реду према другом човеку.

Први правац отворености је метафизика; други је веза са светом мртвих; трећи је вечност за мистерије; четврти је непосредност у заједници.

У последње време настало је прилично велико неповерење према многостраности древног великог човека, па је многострука способност предисторијских личности оквалификована као легенда. Нема никаквог разлога за овакво неповерење. Питагорина делатност пада на границу историјских времена, Емпедоклова је још каснија. Сви знаци говоре да овај човек, ако и није сасвим свакодневна појава, није био легендаран. И ако смо у историјским временима овога човека готово видели својим очима, немамо разлога да претпоставимо да слични нису могли живети сто-двесто година раније. Данашњи специјалиста и стручњак, наравно, нехотично је скептичан у својој суженој ситуацији света наспрам космички простране и универзално прозрачне људске личности.

Будност је интензивна осетљивост која не припада само чулима и души, него и интелекту и инстинкту и духу. А највиша је будност виша од најинтензивније осетљивости. Божја будност није чулна и није душевна и није духовна, него је она: љубав.. Лао-це каже: Кога небо хоће да заштити, љубављу га чува. Бог штити свет љубављу и чува га љубављу. Највиши степен сличности човека с богом није дух, него будност срца: љубав.

Може се неговати земља, природа, материја, људска способност, таленат, знање; и само се они могу неговати. Дух се не може неговати, јер је дух онај који негује. Култура је интензивно неговање материјалне природе.

Модерни дух, као што се данас каже: није егзистенцијалан, што је само друга реч за то да је он безначајан и без духа и безличан и празан и нереализован. Човечанство новог доба своју целокупност брка са својим теоријама; људи новог доба, сваки понаособ, нарочито такозвани ствараоци културе, моралисти, професори, научници, свештеници,  државници, сви су они убеђени да живе узвишеним животом и не примећују да не реализују ништа од оне духовности коју објављују. Од лепих и узвишених мисли не остварује се ништа ни универзално ни индивидуално, све је интелектуална илузија под којом често живи ординаран, арогантан, разметљив, ташт, плитак, јадан, подао човек, и у сваком случају примитиван човек.

Светлост се изгубила с нестанком древног доба. Нестало је Златно доба. Човек више није реализовао очински дух, постао је пљачкаш земље, и земља је потамнела. Есенције земље су се поквариле и посредством делатности није извирало цветање, радост, обиље, нити срећа,него горка и тешка нужда, патња, сиромаштво, глад и беда. Култ, негован с радошћу и вером, претворио се у напоран рад. Дух је напустио овај рад и повукао се. Рад је постао пука култура, празна, узалудна, неприродна и сувишна библиотека – апстракција, из које није навирало универзално благостање, није стваран универзалан поредак и тим трагом није израсла универзална радост. Живот се сасушио, окаменио, постао груб, тежак, напоран, мучан,  таман.

Нема тако безначајног покрета и мисли чије се деловање не би осетило и у најудаљенијем делу свемира. Свако дело има своје универзално значење за свет. Један једини облутак бачен у море одређује савршено нов смер живота света, и сваким дахом се мења нешто у животу света, ма колико то било мало. Свако дело је реализација неке духовне истине и доноси оно чега пре тога није било, само је лебдело као жеља и могућност… Велика дела су једном изаувек учињена за цело човечанство; али свако дело, па било оно и сасвим малено, има светски значај.

Култ је константно одржавање везе између духовне и материјалне стварности, саопштавање божјих сила природи. Управо због тога је култ она човекова делатност посредством које се лагано буди у човеку добра намера и та добра намера буди у њему и његово добро знање. Човек се својом делатношћу враћа на своје древно духовно место које је материјализацијом изгубио; али се не враћа индивидуалан човек, него универзално човечанство. Култ није оно што је касније ретко и евентуално посвећивало делатност; култ на древном ступњу значи: непрекидна сакрална делатност. Свака делатност човековог живота без изузетка била је сакрална, јер је архаички човек знао да небеска ватра духа зрачи кроз дела

Култ је човекова очинска љубав и нежност, његова радост и служба природи. Човек зна да јеу зачелу времена, првог дана стварања био господар рајске,  срећне, мирне природе. Када се човек материјализовао и починио грех, природу је повукао за собом. Није природа затамнила човеково бивство, него је човеков пад затамнио природу. Човек сада мора да поврати природу у њено прастање и земљу опет претвори у рај, као што је она првобитно и била. Култ је она делатност, чији је смисао, опруга, циљ да природа опет буде небеска природа, земља опет небеска земља. Природу ће уздићи просветљени човек и просветљена природа је истинска домовина човека.

 

Човекова земаљска делатност је култ,  жртва, сакрална мисао, реч, дело, служба. Човекова земаљска делатност само тако има смисла. Ако није култ, ако није жртва, ако није продуховљавање материје ако није уздизање природе, онда је делатност бесмислена, празна, узалудна, тежак рад. Свака делатност се збива у славу Бога, као култ, као служба: онда се увећава и обогаћује земља, и човек тада уздиже природу назад на њено исконско место, и тада је култ леп, истинит, радост; ако пак човек дела у сопствену корист, земља се смањује, мршави, сиромаши, природа постаје све тежа и тамнија, губи се смисао култа: и човек само ради. Култ није ништа друго до сакрална делатност; рад је пак непосвећена делатност.

 

Свака делатност је постала рад изузев уметности. Уметничка делатност је једина која је сачувала и одржала изворни смисао делатности: остала је духовна служба која улепшавасвет. Изворно је сваки рад био неговање и никада није имао значај опстанка, а још мањеиндивидуалног ћара. Ако се из делатности изгуби изворни поступак неговања, нестаје и сакрална прожетост, а с њом заједно губи се и смисао делатности… У древности је делатност била таква врста неговања каква се данас може видети једино код генијалног човека, који предано, са страшћу, с метафизичким акцентом, на живот и смрт чини оно што чини, и зна да резултат његовог дела не припада њему, него уздизању и продуховљивању света.

 

Смисао живота је да човек избућка из себе оно највише.

 

Човек као слика и прилика Бога у царству објављења треба да настави делатност Бога. Та делатност је: подићи оно што је пало, пронаћи изгубљено, очистити укаљано, изгланцати потамнело, поломљено опет саставити, побуњене преобратити и смирити. Једном речју: искупити

 

Смисао људске делатности је да свет треба уздићи у свет духа, односно треба га претворити у злато. Због тога је људско неговање сакрална делатност.

 

Не интересују ме твоја мишљења која си научио у библиотекама и на универзитетима, него управо ти, јер ми није потребан апстрактан теоретичар него озбиљан човек, сарадник, пријатељ, неко ко ће истрајати заједно са мном.

 

Ко не зна да медитира, не зна да унутрашњу енергију усредсреди на једну тачку, тај није извршио предуслов сваког удубљивања, интроверзију и не може ни да крене путем вишег знања. Интроверзија човека почиње у оном тренутку када се намерно и свесно може затворити пред спољашњошћу и уме да се искључи од спољњег света.

 

Платон се не може разумети без упућености у баштину, јер све што каже то има традиционалну дубину, перспективу и значај. Без тога чак и његове најближе везе с Питагором водиле су само у бескрајне филолошке расправе. У Платоновом учењу о заједници живи древна и универзална људска баштина. У неколико речи ова баштина је следећа: основа људске заједнице је метафизика и ако у заједници настане поремећај, треба испитивати метафизичку основу. Грешка одатле проистиче. Ко невољу не решава изнутра него се труди да је реши одозго, он види само симптоме, појачава поремећај и на тај начин невоља постаје само тежа. Заједница има пример у односу на то каква треба да је ако хоће да буде савршена, хармонична, непоремећена и истинита. Тај пример јесте: архаичка заједница.

 

Освећеним и законитим животом може живети само разуђена заједница, – само она има живог Бога. Само је ова заједница „народ“. И тиме што заједница има живог Бога, заједница постаје копија „небеске заједнице“, једно испољавање лица Божијег: Бивство као заједничко бивство. Свака архаичка заједница која живи у божијем поретку божанска је епифанија: стварно присуство Бога у људској заједници. Заједно с крајем средњег века на Западу је нестала ова заједница.

 

Основни принцип модерне заједнице јесте материја, просперитет, питање власти, конкуренција, јединачни индивидуализам народа, национализам, раздор схватања света, кавга око имовине, охолост, нетрпељивост – све што је исувише добро знано у модерној историји. Шта одатле следи? Па да су и ту присутне метафизичке силе, али силе нису„богови“, него „демони“.

 

Ко не служи боговима, принуђен је да служи демонима; ко не служи светлости, принуђен је да служи тами. Трећег пута нема. Бивством човечанства управља невидљива сила, а не материја. Ко није за истину, он је против ње. А истина, богови, светлост јесу древни поредак, закон. Закон је пак једном и заувек природно уређен организам према квалитету бивства. Платон је о овим иранским мислима имао непосредно сазнање, јер је у Академији дуго живео један ирански ученик Заратустре. Ирански ученик се иначе прикључио Платону зато што је у мислима грчког филозофа видео обнову Заратустриног учења.

 

У целокупној светској књижевности Софокле је највише знао о човековој судбини. „Најбоље је и не родити се и потом је следеће најбоље – брзо умрети“; Софокле је видео оно што, и од онда, називамо трагедијом. Он је то видео и написао тако да, ако желимо да станемо очи у очи с трагедијом човековог бића, морамо да читамо Едипа, Антигону, Електру.

 

Нови завет је сувишно сврставати међу стотину најбољих књига, јер оно што књига говори, то је свети знак записан у срце сваког човека. Ако се у некоме не налази, њему неће помоћи ни преосталих деведесет и девет.

 

И све до данас је остало отворено питање да ли је Достојевски само открио демоне о којима пише, или их је пак он дозвао. Ако их је сам дозвао, Достојевски је био највећи злочинац света; ако их је он открио, Достојевски је био највећи чаробњак света. Али, он је рекао и чиме се могу зауставити демони. Љубављу, одрицањем, стрпљењем, покорношћу, самопрегором. Достојевски је један од највећих алхемичара који су игда живели: показао је ђаволску суштину људског живота и показао је како човек може да победи ђавола. Више од тога не можемо пожелети ни од једног човека.

 

Већина је, наиме, мислила да су атеисти без вере. О томе, наравно, не може бити ни говора. Нема човека без вере. Атеисти нису без вере, него њихов бедно мањкав смисао и деформисана ћуд верује у комичну веру. И не само да верује. Сви атеисти су биготни људи.

 

Име атеистичке биготерије је материјализам. Ова религија има три догме: душа не постоји –човек је животиња – смрт је уништење. Све три догме се сусрећу у једној, а то је да се атеисти ужасно боје Бога. Беме каже за њих да живе у божјем гневу. Не знају ништа друго до гневног Бога: због тога се скривају и лажу. Они верују да се више неће бојати ако кажу: Бога нема. Уместо тога, наравно, још више се боје.

 

Атеиста је, наравно, уображен човек, он и не жели да буде нешто друго; није склон покорности и љубави,  другачије речено, тако је немоћан да им и не може бити склон. Он радије остаје привржен свом страху, који пориче, дрхти и скрива се и лаже, и постаје све охолији. Из овог неутешног бућкуриша, у којем се заједно кувају лаж, страх, порицање,скривање, охолост и биготерија, настао је материјализам као сурогат религије.

 

За сцијентифисту је карактеристично да не зна за љубав, него за сексуални инстинкт; не ради, него производи; он се не храни, него троши храну; не спава, него обнавља своју биолошку енергију; не једе месо, кромпир, шљиве, крушке, јабуке, хлеб с медом и путером, него калорије, витамине, угљене хидрате и беланчевине, не пије вино, него алкохол, седмично мери своју тежину; ако га заболи глава, попије осам врста прашкова, када добије пролив од мошта, појури лекару; расправља о продужавању човековог живота, сматра да су питања хигијене нерешива, јер четку за нокте зна да опере сапуном, сапун зна да опере водом, али воду ничим не уме да опере.

 

Пуританац је агресиван човек. Његове нападе делимично оснажује уверење да је он открио једини прави начин живота. Неко може бити пуританац и ако је материјалиста, и онда ако је идеалиста, и онда ако је будиста или талмудиста, јер пуританство није схватање света, него темперамент. За пуританца су потребне две ствари: слепа вера у одређене утврђене принципе, његова мрачна ограниченост и сулуда и подмукла борбена спремност за исте ове принципе. Пуританцу истинску снагу даје што је он очајни атеиста. Сваку жену која је лепша од просека он би послао на ломачу; сваки масни или слатки залогај просуо би свињама; онога ко се смеје послао би на доживотну робију; ништа више не мрзи од вина. Пуританац је сам апстрактан човек. Бездушан. Атеисти увек имају више проблема с душом него с мозгом. Пуританац је концентрат идиота душе. Историја света може да захвали пуританцима за своје најкрвавије битке и за најужасније револуције.

 

Свако вино је индивидуално. У сваком вину (врсти, годишту, поднебљу, тлу, добу) живи непоновљиво особен и непатворен геније. Геније је материјализован облик уља. Његова маска. Сваки део женског тела има посебан мирис, и он се не може побркати с другим.Зашто? Јер га насељавају други дајмони. Вино је пиће са спиритуалним садржајем уља. У сваком вину станује по анђелак који не умире када човек попије вино, него се нађе међу безбројним мноштвом малених вила и анђела који станују у човеку. Када човек пије, долазак малог генија дочекују они који се већ налазе унутра с песмом и кишом цвећа. Мала вила је очарана и од радости се готово пали. Човека обухвата овај пламен задовољства и он је очаран. Против тога нема одбране. Зато кажем: чаша вина је салто мортале атеизма.

 

Једно од најважнијих искустава мојих путовања било је да постоје винске и ракијске земље. Према томе, постоје вински и ракијски народи. Вински народи су генијални; ракијски народи, ако и нису сви атеисти, бар нагињу идолопоклонству. Велики вински народи су Грци, Далмати, Шпанци, Етрурци, на правим винородним подручјима Талијани, Французи и Мађари. Ови народи немају такозвано светско частољубље; нису увртели себи у главу да ће искупити остале народе, ако треба, кундацима. Вино их чува од апстракције. Вински народи не живе у историји света, него у баштини златног доба. Овакво понашање је један од најбитнијих саставних елемената вина, последица идиличног уља. Све винске земље и вински предели су идилични.

 

Алхемичари кажу да драги камен није ништа друго до чист дух бића који је живео у изворној васељени, односно анђео, али када је човек починио грех, повукао га је са собом у материју. Претворио се у камен. Међутим, своју блиставу чистоту задржао је и као камен. Ова теорија одговара мојој теорији да у винима и грожђу заправо станују духовна уља и то су генији.

 

Атеизам је заправо болест. Болест апстрактног живота. Постоји један једини лек: живети непосредно. Заљубити се у прву лепу жену, и то још хитро, добро јести, шетати по цвећу, преселити се и становати у четинарској шуми, слушати музику, дивити се сликама и пити, пити вино, вино, вино. Наиме, добра религија је такав дар који живи само у здравом човеку, разрешава се у нечистоти и испарава. Рекао је то наш велики и мудри савременик, у нарочито светлом тренутку. Ова нечистота је узрок неразумне и узбуркане стрке данашњих атеиста, разорене, безобличне, празне, бедне делатности. Верујте, ова болест има једини лек, вино.

 

Примите к знању, јадни моји ученици, не само да сте богаљи, не само глупи, идиоти, просјаци у богатству живота, не само болесници, него и нечисти. То је први узрок ваше велике стрке. Зато сте тако несрећни као што и јесте. Добра религија, непосредан живот, добра савест, смиреност, разум, срећа, не станују у нечистом човеку. Због тога сте нервозни и себични, апстрактни и несрећни, јер нисте чисти за велику светлост. Вина! Опет вам кажем: пијте вина! А онда ћете бити расположени за љубљење, за брање цвећа, за пријатељства, за добар дубок сан, за смех, и ујутру ћете уместо новина читати песнике.

 

Умрите сами. И умрите тихо. Тим пре, јер и иначе свако, чак и истакнути колективац мора да умре без било какве спољње помоћи, усамљено, индивидуално и ту не помаже никаква галама. Живите весело и умрите тихо.

 

Према баштини, у изворном стању језика личност, реч и свет су се међусобно поклапали без остатка. Речи су се могле изговорити на сваком језику. Као последица вавилонске пометње језика, речи су постале неизговорљиве. Прајезик је био егзактан систем знакова. С распадом прајезика замагљен је изворни смисао речи. Напори Конфучија и Сократа како би поново остварили исправно коришћење речи били су величанствен подухват, али већ немогућ. Језик се и даље кварио. Језици који су живели на граници древног доба, санскрт, хебрејски, грчки, латински, били су бескрајно егзактнији од данашњих језика; набој смисла и обиље значења неизмерно је било богатије. Од тада се стварности можемо примаћи само гомилама речи.

 

Чуо сам од очева да људи имају два пута: пут предака и пут богова. Тако казује источњачка књига: пут предака је пут породица, нација, закона, човечанства. Сви ходимо њиме док нас васпитавају и док учимо. Њиме ходимо када поштујемо свој језик и обичаје, када испуњавамо свој људски позив. Пут богова је пут савести. Сви ступамо на њега када се издигнемо из онога што смо учили и када чинимо оно што је изван језика и обичаја и закона и породице и нације, и када извршавамо свој задатак који нам је Бог поверио.

 

Геније увек говори и чини нешто велико, и увек истину, и увек директно, и увек недвосмислено. Геније се не бави микроскопијом, и не прича о јагањцима, и не пише уводнике ни историје књижевности, и не држи говоре. Геније не пропагира застареле идеје, него доноси нове.

 

Ако начиниш насиље над својом природом, природа ће ти се осветити. Понижена природа свакако ће се осветити. Ако начиниш насиље над својим духом, неће ти се осветити. Понижени дух ћути, дубоко ћути, и не мрда, не одговара, не проговара, не даје знак и несвети се. То је његова освета. Зашто? Јер је парадоксална логика духа.

 

Народ је већина која је искључена из владавине. И која ће увек бити искључена из владавине. Увек и свако је владао над народом, али је било оних који су владали народа ради. Због тога  је у историјским раздобљима увек било важно знати шта је народ, али у историјским раздобљима, сем неколико изузетака, нико то знао није. Многи су разликовали народ одмасе, како би људску заједницу одвојили од руље.

 

Народ служи свом краљу и краљ служи свом народу. Ова узајамна верност твори нацију, и само ако живи ова верност, може се добити историјски положај. Република не значи само да краљ више нема свој народ, него и да народ више нема свог краља. Република је предзнак распадања цивилизације, јер постоје две врсте републике, једна је индивидуализам који је изгубио самодисциплину, друга је у знаку целокупне колективне власти. Или, како каже Платон, социјални народ се копрца између крајности индивидуалне самовоље и колективе самовоље. Јер деспот не влада ради народа, него народом. Његова владавина, међутим, није владавина, него узурпација. А узурпација је пак знак кризе.

 

Срећа није случајност. Случајност је граничан случај вероватноће, чак је и предвидљив. Срећа нема своју математику. Пука магија, као рулет.

 

База сваког архаичког посвећења је аритмологија. Она је и темељ европских филозофија, чак и ако то оне не знају. Аритмологијом се назива не само тумачење бројева него и укупне последице тумачења. Од архаичких аритмологија Европа је искористила две. Једна је орфичка десетка, од које је начинила основу свога система бројева, друга је халдејска дванаестица којом мери време. Баштина је знала кинеску (64), санкхја (25), кабала (22) аритмологију. Између осталог, база словних знакова разних митологија, чак и календара(толтечки) јесте – аритмологија. Посвећивање због тога почива на аритмологији, јер сазнавање ствари, изградња животног плана и његово остваривање се збива према поретку бројева.

 

Не гомилати знање. Подизати будност. Јер за мој живот није пресудно стварно знање, него јасност моје визије.

 

Званична историја каже да је прва половина седамнаестог века почетак модерног доба, јер су се у то време развиле три велике химере светске кризе: модерна држава, модерна наука и модерни капитализам. У сваком случају у новом времену се појавио модерни Велики инквизитор, кога су заједничким снагама створили и одржавали држава и наука и капитализам.

 

Научио сам музику, али не свирам. Од тада је слушам са знањем, али без зависти. Нучио сам мноштво наука, вештина и уметности, разумем се у њих, али се њима не бавим, и тако незаинтересовано умем у њима да уживам. Само још треба да се одвикнем од писања, и онда ћу и у њему без љубоморе моћи да уживам.

 

Увече би обично полазио у осамљеничке шетње. Када би се вратио кући нешто би записао, песму, неколико реченица или само једну једину реч.

 

Дрвеће или небо, ветар, птице или звезде дарују нас сваки дан. Пронашао сам осовину света.

 

Тајна великог човека није што је он лудак, напротив, што је он здрав. Не што је он изузетак, него што је јединствен и нормалан. Изузетак су остали. Лудак је онај који није као он. Велики живот је нормалан људски живот, а живот мноштва је лудница и циркус. Тајна великог човека је што је он једини човек који нема тајне. Он је јединствен и генералан и природан и једноставан и прави човек.

 

Док сам великог човека сматрао изузетком, и моја је ситуација била исто тако безнадежна као и код других. Био сам принуђен да видим да се треба родити такав. Другачије не иде.Тумачењем да он не само да је нормалан, него да је и здрав и прави човек, доспео сам до истинског питања. Сада већ могу мирно рећи: није важно како је могућ велики човек, него на који је начин могућ велики живот. Ово питање није ништа друго до како је могућ истински, нормалан и здрав живот. То је прво од свих питања.

Свако може постићи нормалан живот. А може га постићи ако научи како се лош и ломан,кваран и абнормалан, луд и болестан, деформисан и изузетан, нарочит и мутан живот може начинити нормалним и целовитим, здравим и смисленим, јединственим и светлим, читавим и правим. Успех лежи у правцу најмањег а слава у правцу највећег отпора.
Место успеха је улица, место славе је тајна комора твога срца.
Ужасавам се да будем мудрац или јунак или светац. Моје претензије су веће. Желим да будем нормалан човек.
Релативно лако подносим када неко мене вређа, није о мени реч. Када вређа истину, не могу то да поднесем, лично сам погођен.
Када је нападнута истина, ја не браним себе, него жену у коју сам заљубљен.
Не прави клесане ликове. Не прави идоле. Не прави принципе и теорије и погледе на свет.
Док човек има демона, дотле има и судбину, дотле има личност, дотле има принципе, тезе, теорију, поглед на свет. Фикс идеју. Ћуд.
Само је заблудама неопходна теорија. Само је слабом неопходна власт.
Не треба бити образованији, него буднији. Облици будности: занос – сан – хумор.
Залуд чекамо рођење Антихриста. Никада се неће родити. И даље ће се рађати и све ће више бити подлих и дрских и крволока и лажова и наопаких, али се Антихрист не може родити, није личност. Чак није ни ствар. Антихрист је факат безличности… Антихрист је аперсонална неминовност која гази. Анонимни ужас, као што је, на пример, бирократија или технологија, или мора, ужасан факат пред којим се налазимо без одбране, не зато што је независан од нас, него што то непостојање ми остварујемо и ми правимо и ми одржавамо и ми се привијамо уз њега.
И није језовито што се неправда збива, језовито је што изостаје одмазда. Гневни злотвори се и сами престрављено чуде. Ето, сме се. Небо се не руши. Допуштено је.
Антихрист је опсена непостојећег тамног лудила. Неословљив је. Јер је истина светлост. Бог  је једина истина. Бити у савезу са светлошћу. Не водити рачуна о томе хоће ли се или неће срушити небо од ужаса, да ли ће се или неће излити море и да ли се то сада сме.
Антихриста нема и никада се неће родити. Непостојеће не може бити постојеће. Али јаој нама – постојеће може бити непостојеће. То је ужас. За делимично отелотворење сви обезбеђујемо могућност када се безлично понашамо као службеници и војници и научници и филозофи и када хитамо на плен и разарање и фантасте смо и пустош је у нама. Тада смо непостојећи и у смрти смо. Без истинитости. Јер је Бог једина стина.
Оче, опрости ми што сам тако дуго веровао да си безличан, а ти си једина истина и ти си Дух и Отац, саслушај ме и немој бити неословљив, саслушај ме због ових несрећника и због мене који ти се обраћам језика изгриженог од бола. Одајем ти хвалу што си ми допустио да упознам неман пропасти. И ја сам спавао с њом у тамним ноћима, у забрањеном загрљају, хулећи, и хранио сам у себи пустош, јер је ово последње време када свака душа мора да упозна чудовиште и последње искуство је да треба спавати заједно с пропашћу и Антихриста свако мора да испроба. Нема пута назад у рај и нема заобиласка и нема наде у оздрављење. Што пре проћи кроз те дане да би дошло твоје царство. Не протестујем и не бежим и не бирам оно што је лакше и не избегавам ништа. Преузимам све на себе и захваљујем ти што си ме нашао достојним за овако тешку судбину. Али погледај, Оче, ове беспомоћнике који не знају шта се збива, оснажи мој глас како би загрмела моја реч и да би ме чули они које пустош још није прогутала како не би пружили места Антихристу и да му се не поклоне и да се пробуде. Срећници који пате у овим последњим данима и које ужас потреса и који чудовишту не служе и који то знају и подносе што је ужас допуштен, који се не саблажњавају и не врше исправке и не згражавају се и не буне се због своје патње и нису слепи и увређени од протеста, него знају да се то сада сме и да је допуштено и да смо му изручени. Јаој нама што се то сада сме и дрхтимо. Али јаој онима што се то сада сме и они тријумфују. Њима и коначно јаој. Не супротставити се. Не протривречити. Не успротивити се. Преклињати за преварене, јер су ови несрећници пали као жртве. Допусти, Оче мој, да се они опамете. И они који су данас неистином окаљали земљу, слуге Антихриста и демони, без сличности с Господом, без белеге животне светиње личног бића. Упрљаност животне светиње. Што смо ми називали грехом. Оснажи моћ ових речи и буди још стрпљив пре пожара и дај им снаге и времена да се опамете. Учини их ословљивим. Душа нема и не може имати пуно спасење, ако постоји један, један једини који је проклет. Нема мира нити га може имати било ко док постоји један једини који пати. Превршио се број света. Стигли смо до последњих дана, не остави нас у мраку и у пустињи да бисмо угледали твоје царство, амин.
Нисам религиозан, мени треба целина. Али знам да човек исправно поступа ако рачуна с религијом, јер међу свим људским знањима највише реалне мудрости налази се у религији.
Осама и пост су магијско стање. То се обично не зна. Бојажљиви и малодушни и једине верске посне дане подносе с вртоглавицом, као неразумљиву казну и у међувремену стално мисле на јело. У затвору је потпуни пост, или хлеб и вода, мучење. А закон га је првобитно одредио зато да би затвореник за време поста добио прилику за чистије увиђање.
Физика и хемија и биологија и психологија и филозофија и религија, све су то коре. Панцир, омотач, маска, комора, тамница, принцип, доктрина, поглед на свет. Све кратак спој. Дефект.  Заустављање деловања интелигенције. Свако стање које изгледа завршено јесте окултна ситуација. Последица је укоченост, сујеверје, слепило, стрепња, границе, поставке, мрак, мрак. Отворити. Свући. Али ако не тражиш помоћ Сила, нећеш издржати. Опасно је, није препоручљиво, готово је забрањено. Ужасавам се од тога да непрекидно верглам своју астралну карму. Преобратити се. А то је могуће само према горе. Нема другог пута. Живот служи да би се жртвовао за велике ствари. Иначе нема никаквог смисла.
Мало је идиличних људи, али постоје. Који знају да мирно седе, поред вина или чаја, не журе, легну у траву и ништа не желе.
Мислим да појам здравља пре или касније треба разбистрити, не треба то да учине лекари, него песници и мислиоци. На медицинску науку у овом питању не можемо рачунати. Оно што се на клиникама сматра здрављем, то има задах дезинфекције. Шта би било када бих пољубио једну лепу жену а из њених устију испарава сублимат? Здравље није стерилно. Здравље има мирис воћа, као грожђе мушкат, црни хамбург, мушкат отонел. Понајпре као јабука, било канадска ранет, белфер, калвил или јонатан.
Био сам пред избором, шта да будем, светац или дангуба. Светац зато што су моји захтеви и очекивања од себе самог веома високи и деликатни. Малим се не задовољавам. Дангуба зато што коначно нисам религиозан. Мени је потребно све. А постоји само један човек који мирно може све узети под своје, то је дангуба. Без програма и без принципа.
Мислим да се људско месо још не једе зато што није добро. Али ће се ускоро  јести, не због глади, или што је добро, него због безумља. Неће се знати како бити још опакији па ће једни друге јести. Само зато да би били још гнуснији.
Човек се налази у процепу, јер зна шта треба и шта би требало да чини, али ни не слути како би учинио то што зна. А шта треба да уради, рећи ће му објављење. Како треба да учини? Не зна нико. Дата је реч. Тешкоћа је у реализацији.
Животом се не може заситити. Живот се не може завршити. Живот се не може задовољити. Пуки живот је осећај недостатка и жеђи за нечим што није живот, него храна и пиће, и садржај и супстанција.
Животни план треба да буде грађен тако да човек досегне спасење. Свако сам мора да изгради план. Моје спасење нико не може да прибави уместо мене. А у прибављању сам потпуно слободан.
Муслимански фатализам, калвинистичка предестинација и сцијентифични детерминизам прошлог века уче да је животни план за човека израђен у свету виших сила, и човек, нажалост, нема начина да га мења. Муслиманско и калвинистичко веровање је спиритуалне природе, сцијентифични детерминизам материјалне природе. Знамо да је почетак у оба случаја лош. Треба започети на средини. Ко крене из средине, сместа види да нема ни фатума, ни предестинације, ни детерминизма. Ствар је тежа и једноставнија. Постоји слобода. Односно постоји ризик и постоји жртва и постоји одмеравање и постоји присуство духа и постоји знање и постоји воља. А у живот убачен ризик и жртва и одмеравање и знање и воља имају спасоносну вредност.
Ако би требало да одредим своју утопију, рекао бих да је то земља мудраца и лепих жена. То су људи пуне свести који су мени потаман. А пуну свест бих најрадије одредио речима да она у сваком трену обавезује на вековечност. Победа живота јесте ако успе да оствари више ивеће него што је он сам. Више и богатије од живота јесу дух и лепота.
База науке није идеологија већ страст истине. Нигде се незауставити, све истражити. Наука је разумни акт и налази се изнад нације, религије, касте, историје, а управља историјом. Сцијентифизам је продукт кризе, јер настаје из напетости националних, религоизних, кастинских односа снага. Наука решава питања постојања, сцијентифизам само документује историјске ситуације.
Сцијентифизам је за раздобља историје или за нацију, за расу, или касту конструисао пријатне теорије, згодимице је званично фалсификовао историју, у више томова је клеветао привлачном множином података, али је поглавито експлоатисао резултате науке како би оправдао неку фрагментарну групу која жуди за влашћу. Тако су настале све теорије власти у деветнаестом веку, марксизам исто као и национал-социјализам и фашизам, раса или класа позивајући се на сцијетифичне концепције.
Лош је рачун Гетеа и Ничеа. Живот се не може мерити животом. Јер се не може пролазно мерити пролазним. Живот је више него живот. Живот није шест хиљада пута двадесет и четири сата, већ жудња за супстаицијом. Верност жеђи гори до смрти. Ако не будете верни, нећете остати.
Само свежи догађаји двадесетог века омогућили су да човек открије активитет који је започео клерикализмом, настављен ренесансом и просвећеношћу и који је кулминирао социјалистичко-комунистичким револуцијама. Шта се догодило? Магијско пљачкање живота. Принципијелна формула делатности: у интересу идеје, која је проглашена за вишу,сме се лагати, експлоатисати, практиковати насиље, односно може се починити било које безакоње ако је у општем интересу. Као што знамо, могу се затварати људи који се не допадају, за рад се може плаћати произвољна најамнина, може се забранити слобода говора, касте се могу држати потлачене, они који протестују могу се масовно депортовати, цели народи се могу искоренити.
Окорели пљачкаши и светски разбојници уједините се – што није ништа друго до коректна дефиниција светске ситуације на средини 20. века.
За две стотине педесет година за сваку генерацију се отворио бар један тренутак у којем је била дата могућност потпуног увида. Овај каирос је пропустила и данашња генерација, и експлодирала је прва бомба у Хирошими. Нису били потребни мир, истина, ред, поштење, разум, знање, једноставност. Страх. Радије даље тетурање. Радије Вавилон, и глупа узбуђења. Само се не отрезнити. Радије пијани брод.
Кажу да је први вид оплодње био поглед. Тек касније је то постао додир, још касније пољубац. На концу анимални коитус. Може се мислити и да је древни облик сједињавања било ословљавање. У истинском ословљавању може се осетити затрудњење, нешто се зачело што је реч у мени оплодила.
Што је говорник гласнији, тим му се мање може веровати. Компликован говор, који је већином припреман да би се намерно прећутале осетљиве задње мисли, раскринкава сам себе тиме што саопштава општа места.
Није истина, бар за сада, да је основа сваке добро засноване друштвене ситуације и прихода одустајање од моралних вредности. Неоспорно је, међутим, да сваки приход прибављен изнад егзистенцијалног минимума и сваки покушај изласка из безначајности не зависи од стварног радног учинка, него од прилагођавања корупцији. Рад се уопште не плаћа, или ако се и плаћа, плаћа се веома лоше. Уопште се плаћа, и то каткада веома добро, према томе који степен корупције је човек у стању да реализује.
Наука је највиши показатељ вредности. Наука је најбољи посао. Наука је апсолутни ауторитет. Без науке нема фашизма, ни национал-социјализма, ни комунизма, нема рата бојним отровима, нити бактериолошког рата, нема рата у ваздуху ни моторизованог рата, без науке нема крчења прашума, нема пљачкања мора, масовног убијања животиња, без науке нема ни Чеке, ни Гестапоа, ни Аушвица, ни тјурме; нема ни Катинске шуме, Хирошиме, Кореје, Мађарске, Тибета
Претежној већини људи ванредно пада тешко да се брине о себи. Много их је који уопште не умеју да брину о себи. Рад? – није истина. Човек воли да се игра, не да ради.
Уметност зрачи силама које су изнад природе. Не имитација, него реализација поретка који је на вишем нивоу материјалног света. Песма је склоп таквих реченица које призивају апсолутни логос. Песма користи речи у њиховом правом значењу. Није то само сада тако, одувек је тако било… Уметност просветли стварност и уреди је и уздигне. Чиме је уздиже? Својим надахнућем. Шта је надахнуће? Повезаност с оним натприродним бићима које је орфичка Грчка називала Музама.
Најтежа последица срозаног бивства јесте освета неживљеног живота. Оно што изостане из живота, не остаје неактивно, него, ако се не испољи, остаје испод прага и претвара се у демона.
Нема делотворнијег средства за лакшу владавину над човеком него што је забава. Ако човек буде добро нахрањен, он задрема. Уз помоћ забаве од целих народа се праве идиоти.
Просветљеним се назива онај ко пробије границе људског живота и учествује у светлости која је вишег порекла од живота. Свако има „теорију“, теорију само мален број, али док је она сасвим теорија, затворена је у себе, лебди одвојена од живота, већином изнад живота. Да би теорија била остварена, што значи да се оствари замишљени животни поредак, треба начинити одлучан корак. Одредница је: реализација. Корак се у архаичком добу називао посвећивањем. Последица посвећивања јесте што човек располаже моћи над таквом силом која теорију може да пребаци у животну праксу.
Хришћанство у свом изворном облику, како је објављено у Јеванђељу, није религија, него баштина и то по свој прилици онај темељ баштине који без остатка изриче смисао бивства. Исус је отелотворење бића Бога, појавио се не да награди или казни човека, него да га ослободи, да разбије капију смрти и да отвори више степене бивства.
Почетак Европе су, каже Вебер, Термопили, где је малена група људи задржала персијског колоса, и изгинула, али је одбранила слободу Грка. Смисао битке је следећи: постоји нешто што је више од живота и због тог више и живот треба дати. То је база европског начина живота. Слава Европљанина. После Термопила хришћански мученици, средњевековне секте, Хус, Ђордано Бруно у сваком случају су одражавање интактне суштине људске личности, чак и онда ако се мора и живот дати. Оно што се данас збива то су обрнути Термопили. Претежна већина човечанства за чист и пуки живот, био он ма какво срамотно ропство, продала би своју славољубиву слободу за што боље паре. Са својом слободом, разуме се, ислободу других.
Онај ко живот даје за више од живота, слободан је, онај ко то не чини, најпре је слуга, затим Никоговић.
Advertisements