Month: February 2016

RANIJI JEZIK HRVATSKI (DO “ILIRSKOG PREPORODA”)

Koji je zapravo bio “jezik hrvatski”?

 

Na pitanje koje je postavljeno u naslovu ovog odeljka jedva je moguće odgovoriti; precizno je to nemoguće ustanoviti. Ovo je jedini narod sveta za koji se nije znalo koji mu je jezik. U tome se sporila i nauka i praksa, i domaći i strani stručnjaci, i lingviste odn. filolozi i istoričari. Itd
Najbolje je to primerima ilustrirati, jer čitaoci ne moraju da veruju prostim tvrdnjama.
Jedan od najvećih etnografa prošlog veka, Gijom Ležan, kazao je u svojoj Etnografiji Evropske Turske, izašloj paralelno na francuskom i nemačkom jeziku(2),  da 

“nema valjda dva slavista čija se mišljenja podudaraju o geografskom rasporedu Hrvata”,

drugim rečima o tome šta su Hrvati. U krajnjoj liniji u tome šta je “hrvatski jezik”.

Đura Daničić je malo potom u Glasniku Srpskog učenog društva (116) dao ovaj uvod svojim izlaganjima o
 
razlici između srpskog i hrvatskog jezika:“Koliko je ime hrvatsko čuveno u svijetu, sam je narod hrvatski vrlo nepoznat. U istoj književnosti koja se najviše zove hrvatska raspra je koje su Hrvati...”
Dakle, sami Hrvati nisu bili načisto ko su Hrvati, i jedanput su ove, drugi put one proglašavali Hrvatima. Daničić hoće da tu stvar izvede na čistinu, pokušavajući da sam utvrdi šta bi mogao biti jezik hrvatski (dok je srpski jezik bio nesumnjiva kategorija).
To je zaista bilo skroz nesigurno i nepoznato do “Ilirskog Preporoda”, odn. nekoliko decenija iza njega. Nas ovde, razume se,  interesuje samo jezik, tj. primarna osobina na osnovu koje su pisci utvrđivali hrvatsku narodnost. Delimično se o tome govori i u sledećem odeljku. Prvo ćemo navesti misli samih Slovena.
 Najprvi među njima, i nekad najčuveniji, tzv. “patrijarh Slavistike” JosiDobrovski, inače katolički kaluđer, ustvari opat jezuitski, Čeh po narodnosti (živeo od 1753 do 1829), “držao je samo kajkavski dijalekat Hrvatske, prema faktičniodnosima onog vremena, kao hrvatski, sve drugo bilo je za njega ilirski ili srpski.” To piše glavom Vatroslav Jagić, Hrvat, poznije najveći slavista među Jugoslovenima (rođen 1838, u Varaždinu, umro 1923 u Beču).
Zaista je Dobrovski u više svojih studija kategorički tvrdio da je jezik Dalmacijesrpski jezik i nije se dao u tome pokolebati. On je to svoje mišljenje izneo i učuvenoj zbirci “Slavin” (110). Tamo je pisao:

Granice između pravog hrvatskog i srpskog (ilirskog) jezika u Dalmaciji mogao bi najbolje da navede neki Hrvat koji je dobro vešt u oba dijalekta. Ako nekoji, kao Zlatarić u predgovoru svojih Pesama (Mleci 1597),  dalmatinsko – ilirski (srpski) jezik nazivaju harvacki jezik, to nije tačno govoreno; to se događa zbog političke veze sa Dalmacijom. Dalmatinsko-ilirski i srpski ja držim u suštini još uvek kao isti jezik, a znam dobro da dalmatinski i srpski nisu sasvim istovetni govori. Ali, u osnovi, oba pripadaju, bez obzira na razne provincijalizme i druga manja otstupanja, ipak samo jednoj jezičnoj vrsti, kao što su i stanovnici obe zemlje po svom poreklu srpskog stabla…

 
Sasvim neznatno se od njega razlikovao drugi njegov sunarodnik (Slovak) Pavle Josif Šafarik i takođe jedan od “vodećih” i prvih slavista uopšte. I on je (1795 do1861) smatrao i u više svojih dela izneo tvrdnju da srpski govore ne samo u Srbiji i Crnoj Gori, već i u Bosni i Hercegovini, u Slavoniji i Dalmaciji. I za njega su samo tri ranije županije Provincijalne Hrvatske, gde se uglavnom kajkavski govorilo, nesporno hrvatske. Možda se on u izvesnom broju kvadratnih kilometara odvaja od Dobrovskog, ali u suštini isto tvrde. U pomenutoj knjizi (Sporni predeli…) sva sunjihova gledišta detaljno prevedena i preneta, a takođe navedena precizno i svaliteratura gde se ona nalaze.
P. J. Šafarik je pisao 1833(82, s. 7):

Stara Horvacija na jugu Kupe sa glavnim gradovima Bihać u današnjoj Bosni i Biograd u današnjoj Dalmaciji od vajkada je pripadala, što se jezika tiče, srpskom narodnom govoru; ono što stariji pisci ovih predela nazivaju horvatskom, čisto je srpski.

Tim se bavio još jedan njihov savremenik (i Dobrovskog i Šafarika) Jernej(nemački Bartolomej) Kopitar, Slovenac (rođen u Kranjskoj 1780, umro u Beču 1844). On smatra, opet, kajkavce “Hrvate” kao nesporne Slovence, a bio bi voljan da Hrvatima prizna primorske čakavce. Sve ostale koji govore naš jezik svrstava i on, kao i Dobrovski, kao i Šafarik, u Srbe. I njegove tvrdnje su u pomenutoj knjizi detaljno potkrepljene. Tamo se uvek iznosi sve ono što su pojedini pisci kazali o teritoriji pojedinog naroda, ali se zaključci uglavnom baziraju na jeziku.
U članku “Prilozi pregledu srpske literature u austriskom carstvu” objavljenom 1811 u “Otečenstvenim Listovima” (5). Kopitar piše (Manji Spisi, I, 135):

“Pod srpskim (jezikom) mi ovde razumemo ono što se, dovoljno neistoriski, naziva ilirskim…

Predeo srpskog dijalekta se prostire od Istre, preko Dalmacije, Hrvatske Krajine, Bosne, Srbije, Bugarske do kolonija iseljenika iz ovih zemalja u Slavoniji i Južnoj Ugarskoj. Četiri do pet miliona govori to narečje… Ova četiri miliona, pak, među sobom su razdvojena; jedni, na zapadu, pripadaju latinskom obredu, ali veći deo grčkom... Grci (tj. Slovenigrčkog obreda) imaju, zbog njihovog većeg broja, zbog upotrebećirilske azbuke (koja je u IX veku naročito za slovenski jezik udešena)i zbog staroslovenskog crkvenog jezika, prirodne prednosti ispredLatina. Uskoro će ih oni ostaviti iza sebe…”

  U svom prikazu prve knjige “Slavin” od Dobrovskog (izašle na nemačkom 1806), Kopitar kaže kako staro ime Ilira treba sasvim zabaciti kao etničku oznaku (Manji Spisi, I, str. 23). On kaže:

“Ovoj pedantnoj antikvomaniji treba učiniti kraj i poštene ljude njihovim pravim imenom zvati; kao što se Francuzi ne zovu Gali, ni Turci Tračani, to i Ilirce treba rađe zvati Istrani, Hrvati, Dalmatinci, Hercegovci, Bosanci, Srbi, Bugari, ugarski Srbi, slavonski Srbi (jer svi ovi govore jedan isti slovenski dijalekat, koga čak u svojim knjigama nazivaju sloveno-srpskim), i prema tome mogli bi se nazivati zajedničkim imenom Slaveno-Srbi…”

U prikazu knjige Čaplovića “Slavonija i delom Hrvatska” 1820 piše Kopitar (ManjiSpisi, I, 339):
 

“Srpski dijalekat (nazvan još i ilirski), koji govori 4-5 miliona ljudi,isto je kao i češki, poljski, ruski, hrvatski, kranjski, jedan slovenski dijalekat, koji ima svoju sopstvenu, veoma određenu gramatiku kao i nemački; on nije nikakav pomešani jezik, kao što nije ni staroslovenski ili njegove gore pomenute sestre ili kao što nije ni nemački”. (Kopitar govori o “sestrama” zato što je jezik na nemačkom ženskog roda).

Katolički Dalmatinci, Dubrovački itd. pevaju i pišu na ovom jeziku već više od 300 godina…”

U III delu studije, koja nosi naslov “Dijalekti slovenskih jezika”, Kopitar kaže da se“Slovensko pleme, prema jeziku, deli na dva glavna stabla: jugoistočni i severozapadni”. Ovo prvo ima nekoliko grana:
  1.  rusku i rušnjačku (ukrajinsku), i slovačku.
  2. Slovenosrpsku, na jugu Dunava, Save i Kupe sve do Hemusa(Balkana, LMK), zajedno sa kolonijama u Južnoj Ugarskoj i Slavoniji, ukupno pet miliona.” Treće “Slovenci u Unutrašnjoj Austriji, Provincijalnoj Hrvatskoj i Zapadnoj Ugarskoj sa oko milion i po.”
 
(U drugo stablo spadaju Česi, Poljaci i Lužički Srbi).
Malo dalje Kopitar deli slovenački dijalekat u tri “podvrste”: kranjski ili vindski (slovenski) koji se govori u Kranjskoj, Donjoj Koruškoj i Donjoj Štajerskoj; hrvatski koji se govori u Provincijalnoj Hrvatskoj i opet vindski u Ugarskoj i istočnoj Štajerskoj. Kao što se vidi, ovde Kopitar čak ni čakavski jezik ne naziva hrvatskim, a kajkavski u Zagorju izrečno obeležava kao slovenački odn. “vindski”. Tako je tada nauka govorila! Po njemu je hrvatski samo podvrsta slovenačkog!
Kopitar u jednom svom pismu Dobrovskom (4) kaže:

“Kad bih imao probe jezika tzv. Hrvata u Čaladskoj i ostalim županijama, kladim se da bih našao da su i oni Slovenci”.

 
  Na ovo ćemo nadovezati šta kaže mnogo docniji slovenački slavista Mateja Murko, bivši profesor univerziteta u Gracu, Lajpcigu i Pragu, poznati neprijatelj Srba (rođen 1861 u Štajerskoj kod Ptuja, umro između ratova). On kaže retrospektivno, prikazujući stanje prve polovine devetnaestog veka (88, str. 240):

“U tri severozapadne županije Hrvatske (u nekadašnjoj Provincijalnoj Hrvatskoj) nalazimo jedan dijalekt koji se po većini karakterističnih obeležja podudara sa slovenačkim, naročito sa njegovim severno-istočnim dijalektima. Svi istaknuti lingviste počev od Kopitara i Šafarika, i etnografi kao Černig, ove su Hrvate u pogledu jezika svrstavali stoga u Slovence, i njihov interesantni dijalekt, koji je razvio relativno nemalu literaturu i koji je do 1835 bio uobičajen kao književii jezik, nije čak našao prijem u veliki Rečnik hrvatskog ili srpskog jezika, koji Jugoslovenska akademija znanosti u Zagrebu

Prvi rečnik na “hrvatski jezik” sastavljen je krajem XVI veka (g. 1595). Sastavio ga je katolički prelat, potonji primas Madžarske i kardinal Anton Verancijus, koga Hrvati označuju kao Antun Vrančić. Ja ne znam koliko je to tačno (to njegovo ime, jer je pisao latinski) ali njegov rečnik nosi (opet na latinskom) ovaj naziv: “Rečnik  pet najuglednijih evropskih jezika: latinskog, italijanskog, nemačkog, dalmatinskogi madžarskog”. (Rečnik je izašao posle njegove smrti; on je bio rođen u Šibeniku 1504, umro u Madžarskoj 1573). Svoj jezik naziva dalmatinskim!
Sa svoje strane je Ivan Kukuljević-Sakcinski, u jednom govoru održanom u Saborukraljevinah Dalmacije, Hrvatske i Slavonije, kazao:
 

“Jezik onaj što ga naš narod hrvatski ispod Okića, oko Samobora, u Zagorju i Turovom polju govori, nije po zakonih jezikoslovlja čisti hrvatski, premda se sad tako zove… Ta upravo imenom slovenskim nazivao ga je sam naš narod još u XVI i XVII vijeku.”

 

U Splitu je na samom početku XVIII veka, pod uticajem humanizma, osnovana jedna akademija za negovanje domaćeg jezika, zauzimanjem vlastelina splitskog d-ra Petra Markija. Akademija se zvala na latinskom Akademia Ilirika, na našem jeziku Akademija Slovinska. Njen pretsednik je preveo jedno francusko delo podnaslovom: Misli karstjanske za svaki dan miseca
 (štampano u Veneciji 1704) za koje misli kaže da su “parvi put pisane u francezki jezik… a sada prinešene i iztumačene u Slovinski”.
 U uvodu on govori o korisnosti prevođenja dobre strane literature na slovinski jezik, jer se time dobro služi jeziku slovinskom po čitavoj Dalmaciji, za koji kaže da je u Dalmaciji opšti “ili kako je običajno reći maternji”.A onda, o samoj Akademiji:

“Na tu plemenitu svarhu sastavila se jest u ovomu našemu gradu (tj. u Splitu) u kojemu najizvarsnije slovinske beside izgovaraju se .Academia Illyrica iliti vam Slovinska, ova po načinu mlađahnoga stabla, ako bude zalivana s pričinjenim znojem od ljudih učenih i pomnjivih, podati će na svoje vrime mirisno i ugodno voće od kriposti”

 

Akademija je postojala do 1713. Nikad se nije čula ni objavila reč o hrvatskom jeziku u njoj.
1723 godine je zagrebački kapuciner P. Stefan držao predike u zagrebačkom kajkavskom dijalektu i posle otštampao da budu od koristi malom narodu, kako Jagić kaže, “Horvackoga, Slovenskoga i Dalmatinskoga naroda”. Jedan Slavonac iz sela Lonje kraj Save pisao je kako je zvat govorni jezik u njegovom kraju. To je otštampano u Kukuljevićevom “Arkivu” 1863 (17). Ovde se prenosi iz knjige Đerićeva (16), u kojoj, nažalost, nije navedeno vreme pisanja tog traktata od B. Modrušića. Ja mislim da je to bilo u prvoj polovini XVIII veka. Modrušić kaže:

“Upitaš li pako kojom prilikom staro ili mlado, osim vojakah, koji su eto u najnovije doba po vojnah zapoviedih itd. od poglavara hrvatskome privikli, kojim jezikom govori, odreći će ti: rackim ili slavonskim. A pokrstiš li ga sam onim, nadne te s istim i s istoimenoga mu zemljišta izsmjehavati i glasu na ruglo izmetati”.

 
Oni su, dakle, svoj jezik nazivali srpskim (rackim) ili slavonskim. Samo su isluženi vojnici kazali kat-tad da govore hrvatski, jer su na vojsci tako instruirani. Ako bi inače neko drugi to kazao, svet bi ga izvrgnuo ruglu!
 Slavonac Matija Petar Katančić, pesnik i arheolog, katolički sveštenik, profesor Univerziteta u Budimu, pisao je pred sam kraj XVIII veka (18): “Hrvati – ovo pričam po svom znanju – nas Trace (Race) i Ilire, koji se od njih u dijalektu znatno razlikujemo, zovu sve Vlasima“. Dakle, slavonski se znatno razlikuje od hrvatskog dijalekta i ko je taj slavonski, a to znači štokavski dijalekat, govorio, zvali su ga Vlahom pa bio pravoslavni ili katolik.
U istoj knjizi (budimsko izdanje 1798) piše Katančić da Crnogorci, Srbijaici, Bošnjaci i Srbi u Ugarskoj govore istim jezikom kojim i Dalmatinci, a da se od Hrvata razlikuju (str. 108). Na prethodnoj strani kaže: “Dobro znamo da se i u prošlosti i danas Hrvati razlikuju od Dalmatinaca i domovinom i načinom govora”. Tamo izrečno piše: Perfecto et hodie Croatos ab Dalmatis et patria et loquendiratione distinctos bene novimus.
Nije tvrdio samo Miklošić da su jedini Hrvati čakavci, odn. da je samo taj jezik njihov, već i mnogi drugi pisci, među njima i hrvatski. Tako npr.  Stanko Vraz (16,str. 157), koji je pisao 1843 godine (20):
 

“Po pravu (jeziku) to dakle ide ime jedino Harvate čakavce tj. onu granu južnoslavensku, što treba u svom govoru ča mesto šta ili kaj, a ti Hrvati stanuju od starine u Primorju, po većoj strani primorskih varoših, Zadarskom okružju i po otocih primorskih i dalmatinskih”.

 
Hrvatski književnik i zagrebački kanonik Adolfo Tkalčević-Veber, koji je živeo od 1825 do 1889 pisao je jednom da “pravi Hervati preko Kupe stanuju” (23).
Hrvatski filolog i vokabularist Ivan Broz pisao je ovo (60, str. 164):
 

“Godine 1857 napisao je Đuro Daničić, mimo Vuka najbolji znalac jezika hrvatskoga, razpravu, u kojoj je pokazao razlike između jezika hrvatskoga i srpskog, držeći narječe čakavsko za jezik hrvatski, a narječe štokavsko za jezik srpski, dok mu je narječe kajkavsko bilo osobito narječe jezika slovenskoga. Baveći se neprestance oko jezika hrvatskoga, taj je veliki učenjak izučio sve pojave jezika hrvatskoga i historiju njihovu, kao niko prije njega…” (!!?)

 

Gajevac Fran Kurelac (1811-1874), mnogostrani lingvista, bio je, prema Boži Kovačeviću (32, str. 96) “pristalica tadašnje filološke škole koja je pod srpskim jezikom podrazumevala štokavsko narečje, pod slovenačkim kajkavsko, pod hrvatskim samo čakavsko…”
Prof. Jagić saopštava jedno pismo koje mu je uputio 14 septembra 1876 prof. Valtazar Bogišić (62, str. 356), u kome ovaj piše:

“Jer ko su pravi Hrvati? Da li kajkavci zapadne tri županije, ili su Hrvati samo čakavci dalmatinskih otoka kao što je Daničić mislio, ili su Hrvati one naseobine u Ugarskoj (i u Burgenlandu) kojih je pesme skupio Kurelec…?”

 
Van tih predela Bogišić ne može ni da zamisli Hrvate, a ovi ga danas zvanično proglasiše Hrvatom!
I veliki dalmatinski naučnik Natko Nodilo je kazao (21): “Srbi zar štokavci, a Hrvati čakavci”
Franjo Fancev, docniji profesor starije hrvatske književnosti u Zagrebu, pisao je1907 o kajkavskom dijalektu Koprivnice i okoline (84), i tu je kazao:“Narod se zove horvat, harvat, hrvat i jezik horvacki, harvacki, hrvacki. Ali pisani jezik, štokavski, mora se razlikovati od kajkavskog. Ako se govori štokavski, kažu da se govori gospocki ili vlaški, a kajkavski, po prosto, prostački, bogečki‘ “
Drugi tada mladi slavista Mate Tentor pisao je, opet u Jagićevom “Arhivu” (93), opisujući ostrvo Kres:
 
“U Kresu nema nijednog običnog čoveka koji ume pisati hrvatski, već korespondiraju talijanski...
 
Jezik se zove “fervaski”, ali ime Hrvat ili bar Fervat nije poznato. To je savim obrnuto od onoga što je bilo na početku našeg političkog života: posle naseljenja ovih predela prvo je dobiveno političko ime Hrvat i tada se naziv proširio na jezik“… (Citira Jagića (94)).
Poznati hrvatski šoven dr. Ivo Pilar pisao je 1918 pod pseudonimom fon Sidland(81, 318):
 

“Kao i u svemu drugom, tako su Srbi mnogo jedinstveniji od Hrvata i u jeziku. Oni imadu zapravo samo dva govora, ekavski i iekavski, a oba su štokavska, te se međusobno razlikuju mnogo manje nego tri hrvatska narječja: kajkavsko, čakavsko i štokavsko…

 Kajkavsko narječje je neosporno proizvod miešanja etničke i jezične mješavine Hrvata i Slovenaca, između kojih uobće nema jasne etničke granice…

 Kajkavština je ograničena na bansku Hrvatsku, i to na županije: zagrebačku, varaždinsku, modruško-riječku i bjelovarsko-križevačku, a obilježeno je ekavštinom…

U mnogim krajevima današnji Hrvati nazivali su svoj jezik samo naški, i to u prošlom veku i početkom ovog veka. Evo nekoliko dokaza:
 
 Nekadašnji ruski konzul u Bosni i istoričar Aleksandar Fjodorović Giljferding pisao je pre malo više od sto godina, pošto je bio proputovao celu Bosnu i Hercegovinu, kako se Srbi pravoslavni osećaju svuda jednako, znaju šta su i svoj jezik nazivaju uvek srpski. Onda dodaje za katolike našeg jezika, koje on konzenkvetno naziva Srbima katoličke vere, ovo (124, s. 126):
 

“Srbin katolik odriče sve srpsko, pošto je pravoslavno, i ne zna za srpsku otadžbinu i srpsku prošlost. Kod njega postoji samo uža provincijalna domovina; on sebe naziva Bosancem, Hercegovcem, Dalmatincem, Slavoncem, prema oblasti gde se rodio. On svoj jezik ne zove srpskim, nego bosanskim, dalmatinskim, slavonskim itd. Ako on želi uopštiti pojam o tom jeziku, naziva ga naškim jezikom.

 On pita napr. stranca: ‘Umijete li vi naški’. No koji je to ‘naški jezik’ on ne ume da kaže. On zato ne zna da taj jezik nazove svojim pravim imenom, jer on sam nema opštu otadžbinu, opšte narodno ime. Van svoje uže oblasti, u njega je samo jedna otadžbina: Rimokatolička crkva…”

Hrvatski filolog Marsel Kušar, profesor i direktor dalmatinskih gimnazija, pisao je krajem prošlog veka u reprezentativnoj ediciji “Austrougarska monarhija” (123), govoreći o dalmatinskim narečjima:
 

“Slovenski srpsko-hrvatski dijalekat koji vlada u Dalmaciji zove su u ustima tamošnjeg naroda hrvacki jezik u celoj severnoj i srednjoj Dalmaciji i na ostrvima tog dela Dalmacije. U južnoj Dalmaciji od Neretve pa sve do kraja, kao i na ostrvima Korčuli, Lastovu, Mljetu i manjim okolo Dubrovnika, katolici odgovaraju kad ih neko pita kako govore samo rečju ‘naški’…” (dok pravoslavni, po samom Kušaru,kažu uvek da govore “srpski jezik”…

 
Kod starih Dubrovčana, kaže Kušar najviše su označavali jezik kao“slovinski”, termin koji se “u Dalmaciji prvi put upotrebljava u jednojlatinski sastavljenoj povelji kralja “Petra Krešimira iz godine 1069”.
Slično tvrdi za sadašnji Dubrovnik (na početku ovog veka) profesor Univerziteta Mateja Krek, Slovenac. On piše u jednoj svojoj raspravi (88, 236):

“Nezaboravne mi ostaše reči jednog barkajola (vozača čamca) u Dubrovniku, kad sam ga pitao da mi objasni šta znači ta reč “naški’ (kako on jezik naziva). On mi u punom miru odgovori: Gospodaru, mi govorimo kako nas je mati naučila; da li je taj jezik srpski ili hrvatski, o tome neka se spore gospoda’ “.

Hrvatski publicista i političar Milan Banić pisao je između dva rata (38, str. 148):

“…Ne samo da su Srbi prodrli u najzapadnije dijelove Hrvatske, nego je Srpstvo dalo Hrvatstvu nov priliv svježe krvi, unijelo mu je u mentalitet dio svoje tvrdoće i svog aktivizma, oslobodilo hrvatsku narodnu dušu: nametnulo hrvatstvu svoj govor, svoju narodnu pjesmu, dobrim dijelom svoje običaje i navike…”

Nemački filolog (slavista) iz prve polovine prošlog veka Ernst fon Eberg (pisao jesamo sa inicijalima svoga imena i muka je bila pronaći njegovo pravo ime), izdao je još 1837 knjigu o istoriskom pregledu slovenskih jezika i književnosti (98).
 
Govoreći o srpskom jeziku na strani 81, Eberg piše: 

“Srpski jezik govori gotovo pet miliona lica i on se prostire, sa malim dijalektičkim otstupanjima, preko turskih i austriskih provincija Srbije, Bosne, Hercegovine, Crne Gore i Dalmacije, Slavonije i istočnog dela Hrvatske. To je, dalje, idijom hiljada koje su se, zbog turskog pritiska pselile i naselile se na jugozapadnoj obali Dunava od Zemuna do Sent-Andreje kod Budima. Jedan dijalekat toga jezika,koji ipak pokazuje znatna otstupanja, govore Bugari…”

Na str. 100 kaže da Slavonci govore skoro isti jezik koji i dalmatinski Srbi, a na str.101 da Hrvati imaju dva jezika: u Vojnoj Hrvatskoj govore “dalmatinsko-srpski dijalekat sa neznatnim otstupanjima, a u Provinciskoj Hrvatskoj blizak Slovencima.”
 
U nekad vodećem nemačkom časopisu za inostranstvo stojalo je u jednom napisu o“južnoslovenskim Ilircima” (33) i ovo:
 

“Srpski, ilirski, slavonski i dalmatinski jezik, to je jedan isti jezik… Narod koji hrvatski jezik govori pripada ipak srpskom narodnom stablu koje broji više od pet miliona duša…”

Prema tome, Južni Sloveni koje zovu Ilircima nisu Ilirci, niti govore ilirski jezik… nego srpski jezik, koji u Slavoniji nazivaju slavonskim,u Dalmaciji takođe dalmatinskim jezikom, a od koga je hrvatski jezik opet samo jedan dijalekat”.

 

 

U jednom informativnom prikazu slovenskih jezika nemački filolog Rudolf Rost pisao je 1867 u časopisu Globus (7, str. 82):
 
“…
3) Srpski jezik.
 Predeo ovog jezika prostire se preko turskih i austriskih pokrajina Srbije, Bosne, Hercegovine, Crne Gore i Dalmacije, preko Slavonije i istočnog dela Hrvatske.”
Zatim govori sa najvećim pohvalama o lepoti srpskog jezika, što smo preneli u jednoj drugoj knjizi. Potom Rost klasificira:
 
“Srpski jezik se deli na tri dijalekta:
 
a) Hercegovački dijalekat,
 koji govore Srbi nastanjeni u Hercegovini, Bosni, Crnoj Gori, Dalmaciji i Hrvatskoj, i još u Srbiji od Mačve do Valjeva i Karanovca (Kraljeva);
 
b) Resavski dijalekat,
 koji je svojstven Srbima u ostalim delovima Srbije, naročito u Braničevu, Resavi, Levču, na Gornjoj Moravi, u Paraćinskom kraju i u Crnom Potoku do Negotina;
 
c) Sremski dijalekat
 koji je kod kuće u Sremu i Slavoniji, u Bačkoj, Banatu i Srednjoj Ugarskoj, u Srbiji između Save, Dunava i Morave.”
Zatim pisac opisuje:
 
4) Hrvatski jezik.
 Ovaj vlada u županijama zagrebačkojkriževačkoj i varaždinskoj sa okolnim predelima, i približuje se više slovenačkom nego srpskom…”
U Etnografiji Evropskog istoka, naročito Balkanskog poluostrva, od Difenbaha pisalo je 1880 (34, str. 80): Po jeziku i narodnosti pripadaju srpskom plemenu Hrvati i Slovenci, koji su odeljeni narečjem i političkom geografijom.
Veliki nemački istorik Johan Kristjan fon Engel (1770-1814), koji je dao prvu solidnu istoriju Srba i koga Jireček smatra svojim prethodnikom, a takođe i istoriju Bugara i Hrvata, kaže u tom istom delu (95):
 
“Ako neki pisci, kao npr. Zlatarić u predgovoru svojih pesama, Mleci 1597, naziva dalmatinsko-ilirski (srpski) kao ‘harvackij jezik’, to nije tačno govorio. To se dogodilo samo zbog političke povezanosti sa Hrvatskom”.
 
Mi smo to direktno preneli od Engela. Ali neće biti na odmet ukazati da je to isto zapazio i naglasio katolički kanonik Dubrovnika dum Ivan Stojanović. On kaže:

“Poznati povjesničar Engel kori Zlatarića što jezik Dalmacije zove hrvatskijem, te kaže da je to posve krivo, pošto je taj jezik čisto srpski, a da se ime hrvatsko spominje samo radi toga, što je Dalmacija bila neko vrijeme u političkijem svezama s Hrvatskom radi Ugarske”.(40, 206). ‘

I drugi veliki nemački istorik Ludvig Albreht Gebhardi (1735-1802), koji je još pre Engela u svojoj Opštoj istoriji (96) dao dosta mesta Srbima, kazao je i ovo:
 

“Jezik današnjih Morlaka je više raški nego hrvatski”.

 Kad sve ovo pročitaju, čitaoci će biti jamačno jako razočarani. Tada tek neće ništa znati šta je to bio i koji je bio hrvatski jezik do Preporoda ilirskog. U stvari, to je bio naš cilj da ovo pokažemo i dokažemo. Ni Hrvati nisu bili načisto o tome, ni nauka slovenska ni strana. Svak se kolebao, svak se predomišljao, svak je nešto drugo uzimao kao “hrvatski jezik”. Ovo je sve trebalo navesti da bi se razumelo osnovna ideja i intencija lica koja su proklamovala i izvela “Ilirski Preporod”.
Mada se svi navedeni pisci ne slažu u tome koji jezik treba smatrati hrvatskim, oni svi bez izuzetka, bar do “Ilirskog preporoda” a i znatno potom, isključuju štokavštinu od hrvatskog jezika. Nijednom jedinom piscu od ranga (a ni ma kom drugom po našem saznanju) nije palo na pamet da ijedan deo južnoslovenskih štokavaca proglasi za Hrvate. Svi odreda ih pripisuju Srbima. Sve do “Ilirskog preporoda”, pa i dve-tri decenije potom. Dok taj “Preporod” nije počeo da pušta plodove!
Prof. Vigand u Lajpcigu kazao je u jednom svom popularnom univerzitetskom predavanju krajem prošlog veka, govoreći o nacionalnim stremljenjima balkanskih naroda (10, str. 17):
 

Takozvani hrvatski (jezik) nije ništa drugo nego srpski napisan latinskim slovima…”

 
U Velikom univerzalnom leksikonu XIX veka Pjera Larusa (12) nalaze se ovi stavovi pod rečju “srpski” (dok reč “hrvatski” za oznaku jezika u njemu ne postoji):
 

Srpski se govori u kneževinama Srbiji i Crnoj Gori, u turskim provincijama Bosni i Hercegovini, u austrijskim provincijama Dalmaciji, Hrvatskoj, Slavoniji i Banatu. Stanovnici svih ovih zemalja, razdvojeni kaprisom sudbine, nisu ništa drugo nego delovi (frakcije) jedne iste narodnosti i mogu da se obeleže pod opštim imenom Srba (et pouvaient etre designes sous le mom general des Serbes). Prema tome se srpski govori takođe u delu Ugarske i u polovini Iskre, Šlajher smatra hrvatski i slovenački, pored srpskog, kao subdivizije fiktivnog jezika koji naziva ilirski. U stvari, srpski i slovenački su različiti jezici. Što se hrvatskog jezka tiče, to nije nego jedan iskvareni dijalekat srpskoga (un dialecte patois serbe). Glavni dijalekti srpskog jezika jesu: hercegovački, raški, sremski i hrvatski.”

Veliki italijanski pisac Nikolo Tomazeo, rodom iz Šibenika, pravio je mnoge komplimente srpskom jeziku. Neke smo od njih naveli u drugoj knjizi (O srpskom jeziku). Ovde ćemo samo preneti šta je rekao o hrvatskom jeziku tom prilikom i to u njegovom čuvenom “Rečniku italijanskog jezika”. Čak i u najnovijem izdanju toga Rečnika iz 1929 stoji ovo (97):
 

“Srpski jezik… je jedan od četiri idioma, ne dijalekta, slovenskih naroda… Govori se u Bosni i Hercegovini, Zagorskoj Dalmaciji i u Srbiji. Hrvatski dijalekat, kao i njihova rasa, samo su degeneracija.”(Il dialetto croato, come la razza, e una degenerazione).