Month: December 2015

PSIHOLOGIJA MODERNE LEVICE

6. Skoro svako će se složiti da živimo u veoma nemirnom društvu. Jedna od najraširenijih manifestacija ludila našeg sveta je i levica, tako da rasprava o psihologiji levice može poslužiti kao uvod u raspravu o problemima modernog društva uopšte.

7. Ali, šta je to levica? Tokom prve polovine XX veka levica je praktično bila identična sa socijalizmom. Taj pokret je danas fragmentiran i više nije jasno ko se može s pravom nazvati levičarem. Kada u ovom članku govorimo o levičarima, mislimo uglavnom na socijaliste, kolektiviste, „politički korektne“ tipove, feministkinje, aktiviste koji se boreza prava homoseksualaca i hendikepiranih osoba, borce za prava životinja i slične. Ali,nije svako ko učestvuje u tim pokretima levičar. Ono što pokušavamo da razlučimo u ovoj raspravi nije toliko neki pokret ili ideologija koliko određeni psihološki tip ili skup povezanih psiholoških tipova. Zato će ono što podrazumevamo pod „levičarem“ postati jasnije u toku rasprave o psihologiji levice.

8. Čak i tada, naše shvatanje levice neće biti onoliko jasno koliko bismo želeli, ali izgleda da tu nema spasa. Ovde samo pokušavamo da grubo i približno ukažemo na dve psihološke tendencije, za koje verujemo da predstavljaju glavne pokretačke snage moderne levice. I ne pomišljamo da ovde iznesemo CELU istinu o njenoj psihologiji. Pored toga,naša rasprava se odnosi samo na modernu levicu. Ostavljamo otvorenim pitanje u kojojse meri naša zapažanja mogu primeniti na levičare iz XIX i s početka XX veka.9. Dve psihološke tendencije na kojima počiva moderna levica su „osećanje inferiornosti“i „prekomerna socijalizacija“. Osećanje inferiornosti je karakteristično za modernu levicuu celini, dok je prekomerna socijalizacija karakteristična za određeni segment modernelevice; ali, taj segment je veoma uticajan.

Osećanje Inferiornosti

10. Pod „osećanjem inferiornosti“ ne podrazumevamo samo inferiornost u najužem smislu, već ceo spektar povezanih crta: samopotcenjivanje, osećanje bespomoćnosti, depresivne tendencije, defetizam, osećanje krivice, samoprezir, itd. Tvrdimo da su moderni levičari skloni nekim od ovih osećanja (verovatno u manje ili više potisnutom obliku) i da ta osećanja presudno utiču na usmerenje moderne levice.

11. Kada neko smatra uvredljivim skoro sve što bi se moglo reći o njemu (ili o grupi s kojom se poistovećuje), na osnovu toga zaključujemo da ta osoba pati od osećanja inferiornosti ili da potcenjuje sebe. Ta sklonost je posebno naglašena kod aktivista koji se bore za prava manjinskih grupa, bez obzira da li i sami pripadaju tim grupama čija prava brane. Oni su prekomerno osetljivi na reči koje se koriste za označavanje manjina, kao i na sve drugo izrečeno na njihov račun. Pojmovi „crnac“, „istočnjak“, „hendikepirana osoba“ ili„ženska“, koji se odnose na Afrikanca, Azijata, hendikepiranu osobu ili ženu, originalno nisu imali uvredljivu konotaciju. „Ženska“ ili „cica“ su samo ženski ekvivalenti za „frajera“, „dasu“ ili „tipa“. Negativna konotacija tih pojmova potiče od samih aktivista. Neki borci za prava životinja idu čak dotle da odbijaju izraz „ljubimac“ i insistiraju da se on zameni sa „životinjski drug“. Levičarski antropolozi na svaki način izbegavaju da o pri-mitivnim narodima kažu nešto što bi moglo biti shvaćeno negativno. Oni hoće da reč„primitivni“ zamene sa „bez pisma“. Reaguju skoro paranoično na sve što bi moglo ukazati da je neka primitivna kultura inferiornija od naše. (Ovim ne želimo da kažemo kako su primitivne kulture ZAISTA inferiornije od naše. Samo ukazujemo na tu prekomernu osetljivost levičarskih antropologa.)

12. Oni koji pokazuju najveću osetljivost za „politički korektnu“ terminologiju nisu prosečni stanovnici crnačkih geta, azijski imigranti, zlostavljane žene ili hendikepirane osobe,već aktivisti koji se bore za prava manjina, od kojih većina čak i ne pripada bilo kojoj od tih „potlačenih“ grupa, nego dolazi iz privilegovanih društvenih slojeva. Politička korektnost nalazi uporište i među univerzitetskim profesorima, koji imaju sigurne poslove i solidna primanja; to su uglavnom beli heteroseksualci, iz srednje i više srednje klase.

13. Mnogi levičari se intenzivno poistovećuju s problemima grupa koje se inače smatraju slabim (žene), poraženim (američki Indijanci), odbojnim (homoseksualci) ili na neki drugi način inferiornim. Sâmi levičari osećaju da su te grupe inferiorne. Oni nikada neće priznati to osećanje, ali razlog njihovom poistovećivanju s tim grupama je upravo to što ih vide kao inferiorne. (Ovim ne želimo da kažemo kako su žene, Indijanci, itd., ZAISTA inferiorni, nego samo ukazujemo na psihologiju levičara.).

14. Feministkinje očajnički pokušavaju da dokažu kako su žene snažne i sposobne kao i muškarci. Jasno je da njih muči strah da žene MOŽDA nisu snažne i sposobne kao muškarci.

15. Levičari su skloni mržnji prema svemu što izgleda snažno, dobro i uspešno. Oni mrze Ameriku,  Zapadnu civilizaciju, bele muškarce, racionalnost. Razlozi za tu mržnju levičara prema Zapadu ne poklapaju se s njihovim pravim motivima. Oni GOVORE da mrze Zapazato što je ratoboran, imperijalistički, seksistički, etnocentričan, itd.; ali, kada se te iste mane pojave u socijalističkim zemljama ili u primitivnim kulturama, levičari za to nalaze opravdanje ili, u najboljem slučaju, NEVOLJNO priznaju da ti problemi postoje. S druge strane, sa ENTUZIJAZMOM (i često s mnogo preterivanja) ukazuju na te probleme kada se pojave u Zapadnoj civilizaciji. Prema tome, jasno je da ti problemi nisu pravi motivi levičara za njihovu mržnju prema Americi i Zapadu. Oni mrze Ameriku i Zapad zato što su snažni i uspešni.

16. Za reči kao što su „samopouzdanje“, „sigurnost“, „inicijativa“, „preduzimljivost“ i „optimizam“ nema mnogo mesta u levičarskom rečniku. Levičar je antiindividualista, prokolektivista. On želi društvo koje će rešiti sve njegove probleme i zadovoljiti sve njegove potrebe umesto njega, brinuti se o njemu. Levičar oseća antagonizam prema pojmu takmičenja, zato što se, duboko u sebi, oseća kao gubitnik.

17. Umetničke forme koje privlače levičarske intelektualce fokusirane su na prljavštinu, poraženost i očaj ili poprimaju orgijastički ton, odbacujući racionalnu kontrolu, kao da se ništa ne može postići racionalnim promišljanjem i kao da je sve što nam ostaje samo prepuštanje doživljaju trenutka.

18. Moderni levičarski  Filozofi nastoje da odbace razum, nauku i objektivnu stvarnost i insistiraju na kulturnom relativizmu. Tačno je da se mogu postaviti ozbiljna pitanja o naučnom znanju i o tome kako bi se, ako je to uopšte moguće, mogla defnisati objektivna stvarnost. Ali, očigledno je da moderni levičarski filozofi nisu samo hladnokrvni logičari koji sistematično analiziraju osnove znanja. Njihov napad na istinu i stvarnost je duboko emotivan. Oni napadaju te koncepte iz sopstvenih psiholoških pobuda. Naime,njihov napad je izraz neprijateljstva, koje, u meri u kojoj je uspešno, zadovoljava njihovu težnju ka moći. Još važnije, levičar mrzi nauku i racionalnost zato što oni klasifkuju određena uverenja kao ispravna (to jest, kao uspešna, superiorna), a druga kao pogrešna (neuspešna, inferiorna). Njegovo osećanje inferiornosti seže toliko duboko da on ne podnosi bilo koju klasifikaciju nekih stvari kao uspešnih ili superiornih, a nekih drugih kao neuspešnih ili inferiornih. Isto osećanje stoji i iza činjenice da mnogi levičari odbacuju koncept mentalnog poremećaja i koeficijenta inteligencije. Levičari su neprijateljski nastrojeni prema genetičkom objašnjenju ljudskih sposobnosti ili ponašanja, zato što takva objašnjenja nastoje da neke ljude prikažu kao superiornije ili inferiornije od drugih.

Levičari radije pripisuju društvu sve zasluge ili svu krivicu za sposobnosti pojedinca ili njihov nedostatak. Ako je neka osoba „inferiorna“, to onda nije do nje, nego do društva i pogrešnog vaspitanja.

19. Levičar nije tipično osoba koju njeno osećanje inferiornosti čini razmetljivcem, egoistom, siledžijom, samopromoterom i nemilosrdnim takmičarem. Takva osoba nije sasvim izgubila veru u sebe. Njoj nedostaje osećanje moći i vrednosti, ali ona i dalje može sebe videti kao potencijalno snažnu, a pokušaji da se predstavi takvom proizvode njeno neprijatno ponašanje. (1) Ali, za levičara tu nema nade. Njegovo osećanje inferiornosti je tako duboko usađeno da on sebe ne može doživeti kao individualno snažnog ili vrednog. Odatle kolektivizam levičara. On može da se oseti snažnim samo kao član neke velike organizacije ili masovnog pokreta s kojim se poistovećuje.

20. Treba primetiti i mazohističke crte levičarske taktike. Levičari protestuju tako što leže ispred točkova vozila, namerno provociraju policiju ili rasiste da ih zlostavljaju, itd. Te taktike su često efkasne, ali mnogi levičari ih ne koriste kao sredstvo za postizanje određenog cilja, već zato što VOLE mazohizam. Samoprezir je jedna od levičarskih crta.

21. Levičari mogu reći kako je njihov aktivizam motivisan saosećanjem ili moralnim principima.  Kod prekomerno socijalizovanih levičara moralni principi zaista igraju neku ulogu; ali, saosećanje i moralni principi sigurno nisu glavni motivi levičarskog aktivizma. Neprijateljstvo je suviše upadljiva komponenta levičarskog ponašanja; isto tako i težnjaka moći.  Osim toga, veliki deo levičarskog delovanja nije racionalno sračunat da bude od pomoći ljudima za koje tvrde da im pomažu. Na primer, ako neko veruje da je određena afrmativna akcija dobra za crne ljude, zašto se ta akcija onda zahteva na agresivan ili dogmatski način? Jasno je da bi mnogo produktivnije bilo zauzeti diplomatski ili pomiriteljski pristup, koji bi makar na verbalnom i simboličkom planu učinio ustupke onim belcima koji misle da ih takva afirmativna akcija diskriminiše. Ali, levičari ne zauzimaju takav pristup zato što on ne zadovoljava njihove psihološke potrebe. Njihov pravi cilj nije pomoć crnim ljudima. Rasni problemi služe im samo kao izgovor za izražavanje neprijateljstva i frustrirane težnje ka moći. Na taj način aktivisti zapravo nanose štetu crnim ljudima, zato što neprijateljski stav prema beloj većini samo pojačava rasnu mržnju.

22. Kada naše društvo ne bi imalo nikakvih društvenih problema, levičari bi morali da ih IZMISLE samo zato da bi imali izgovor da prave buku.

 

Prekomerna Socijalizacija

24. Psiholozi koriste termin „socijalizacija“ da bi označili proces kojim se deca obučavaju tako da njihove misli i ponašanje budu u skladu s društvenim zahtevima. Za neku osobu se kaže da je dobro socijalizovana, a ko veruje i poinjava se moralnom kodu svog drtvi ako se dobro uklapa kao njegov funkcionalni deo. Zato možda izgleda besmisleno reći da su mnogi levičari prekomerno socijalizovani, pošto oni sebe smatraju buntovnicima. Ipak, taj stav se može odbraniti. Mnogi levičari nisu takvi buntovnici kao što izgledaju.

25. Moralni kôd našeg društva je toliko zahtevan da niko ne može da misli, oseća i ponaša se na potpuno moralan način. Na primer, trebalo bi da ne mrzimo nikog, a ipak skoro svako mrzi nekog, u ovom ili onom trenutku, bez obzira da li to priznaje ili ne. Neki ljudi su toliko socijalizovani da im pokušaj da misle, osećaju i ponašaju se na moralno ispravan način predstavlja ozbiljan teret. Da bi izbegli osećanje krivice oni neprestano moraju da zavaravaju sebe oko svojih pravih motiva i da pronalaze moralna objašnjenja za osećanja i postupke koji u stvarnosti nisu moralno zasnovani. Termin „prekomerna socijalizacija“koristimo da bismo opisali takve tipove.

26. Prekomerna socijalizacija može da dovede do samopotcenjivanja, osećanja bespomoćnosti, defetizma, osećanja krivice, itd.  Jedan od najvažnijih načina na koji naše društvo socijalizuje decu je da kod njih izazove stid zbog ponašanja ili govora koji su suprotni društvenim očekivanjima. Kada se u tome ode predaleko ili ako je neko dete posebno podložno takvim osećanjima, ono se na kraju stidi SEBE. Osim toga, misli i ponašanje prekomerno socijalizovane osobe su mnogo ograničeniji društvenim očekivanjima nego kod umereno socijalizovane osobe. Većina ljudi se u značajnoj meri nedolično ponaša.  Lažu, kradu na sitno, krše saobraćajne propise, zabušavaju na poslu, mrze nekog, psuju ili koriste razne prljave trikove da potisnuli onog do sebe. Prekomerno socijalizovana osoba ne može da radi takve stvari, ali ako se ipak tako ponaša, to kod nje izaziva osećanje stida i samoprezira. Prekomerno socijalizovana osoba ne može da bez osećanja krivice doživi misli ili osećanja suprotne važećem moralu;  ona ne može imati „nečiste“ misli. Ali, socijalizacija nije samo stvar morala;  mi se socijalizujemo da bismo se konformirali s mnogim normama ponašanja koje ne spadaju u kategoriju moralnosti. Na taj način, prekomerno socijalizovana osoba ostaje na psihološkoj uzdi i provodi život trčeći šinama koje je ispod nje postavilo društvo. Kod mnogih prekomerno socijalizovanih osoba to za posledicu ima osećanje sputanosti i bespomoćnosti, što može da predstavlja ozbiljan teret. Zato mislimo da je prekomerna socijalizacija jedna od najvećih okrutnosti koju su ljudska bića nametnula jedna drugima.

27. Smatramo da je značajan i veoma uticajan deo moderne levice prekomerno socijalizovan i da to ima veliki značaj za njeno usmerenje. Prekomerno socijalizovani levičari su često intelektualci ili pripadnici više srednje klase. Treba primetiti da univerzitetski intelektualci (3) čine najsocijalizovaniji, ali i najlevičarskiji segment našeg društva.

28. Prekomerno socijalizovani levičar pokušava da se oslobodi psihološke uzde i stekne autonomiju tako što se buni. Ali,on obno nema snage da se pobuni protiv najtemeljnijih društvenih vrednosti. Uopšteno govoreći, cilj današnjih levičara NIJE u sukobu s važećim moralom. Naprotiv, levičar polazi od važećih moralnih načela, prihvata ih kao svoje i ondoptužuje društvenu većinu zbog narušavanja tih načela. Primeri: rasna ravnopravnost, ravnopravnost polova, pomaganje siromašnih, mir nasuprot ratu, nenasilje generalno,sloboda izražavanja, ljubaznost prema životinjama. Još važnije, tu je dužnost pojedinca da služi društvu, ali i obaveza društva da brine o pojedincu. Sve to su dugo vremena bile duboko ukorenjene vrednosti našeg društva (ili makar njegove srednje i više srednjeklase). (4) One su eksplicitno ili implicitno bile izražene ili su se podrazumevale u većini sadržaja koje su nam prenosili zvanični mediji i obrazovni sistem. Levičari, posebno oni prekomerno socijalizovani, obično se ne bune protiv tih principa, nego svoj neprijateljski stav prema društvu obrazlažu tvrdnjom (donekle tačnom) da društvo ne živi u skladu s tim principima.

29. Evo jedne ilustracije kako prekomerno socijalizovani levičari ostaju vezani za konvencionalne stavove našeg društva, u isto vreme se pretvarajući kako se bune protiv njega. Mnogi levičari se zalažu za afirmativne akcije, za premeštanje crnaca na visoko cenjene poslove, za bolje obrazovanje u crnačkim školama i više novca za njih; način života crne„potklase“ oni smatraju za društvenu sramotu. Oni žele da crnce integrišu u sistem, da od njih naprave direktore, advokate, naučnike, po uzoru na belce iz više srednje klase. Levičari će na to reći da je poslednje što žele da od nekog crnca naprave kopiju belca; naprotiv,oni žele da sačuvaju afroameričku kulturu. Ali, u čemu se sastoji ta zaštita afroameričke kulture? U tome teško da ima nešto više od crnačke hrane, slušanja crnačke muzike, nošenja crnačke odeće i odlaska u crnačke crkve ili džamije. Drugim rečima, to može da se ispolji samo u površnim stvarima. U svemu SUŠTINSKOM, većina prekomerno socijali-zovanih levičara želi da crnog čoveka konformira sa idealima bele srednje klase. Žele da ovaj studira tehničke nauke, da postane rukovodilac ili naučnik, da život provede uspinjući se na društvenoj lestvici, ne bi li dokazao da su crnci jednako dobri kao i belci. Žele da crne očeve učine „odgovornim“, da crnačke bande postanu nenasilne, itd. Ali, sve to su vrednosti industrijsko-tehnološkog sistema. Sistem uopšte ne mari koju vrstu muzike neko sluša, kakvu odeću nosi ili u koju religiju veruje, sve dok ide u školu, obavlja neki pristojan posao, uspinje se na društvenoj lestvici, ponaša se kao „odgovoran“ roditelj, veruje u nenasilje, itd. Prema tome, ma koliko on to poricao, prekomerno socijalizovani levičar želi da crnog čoveka integriše u sistem i da ovaj prihvati njegove vrednosti.

30. Sigurno ne mislimo da se levičari, čak i prekomerno socijalizovani,  NIKADA ne bune protiv temeljnih vrednosti našeg društva. Jasno je da to ponekad čine.  Neki prekomerno socijalizovani levičari idu toliko daleko da se bune protiv jednog od najvažnijih društvenih principa tako što pribegavaju fizičkom nasilju. Ali, oni nasilje vide kao oblik „oslobođenja“. Drugim rečima, oni kroz nasilje odbacuju nametnuta psihološka ograničenja. Pošto su prekomerno socijalizovani, oni ta ograničenja podnose teže od ostalih ljudi; odatle njihova  potreba da ih se oslobode. Ali, svoje buntovništvo oni obično pravdavaju opšteprihvaćenim vrednostima. Ako se odluče za nasilje, onda tvrde da se bore protiv rasizma ili nečeg sličnog.

31. Svesni smo da se ovoj gruboj skici levičarske psihologije mogu uputiti mnoge primedbe. Pravo stanje je složenije i njegov kompletan opis zahtevao bi nekoliko tomova i topod uslovom da svi potrebni podaci budu dostupni. Ovde smo samo vrlo grubo naznačili dve najvažnije psihološke tendencije moderne levice.

32. Problemi levičara su indikativni za probleme našeg društva kao celine. Samopotcenjivanje, depresivne sklonosti i defetizam nisu ograničeni samo na levicu. Iako su ti simptomi posebno izraženi kod levičara, oni su rašireni u celom društvu. Današnje društvo nastoji da nas socijalizuje u većoj meri nego bilo koje prethodno. Eksperti nam govore kako treba da se hranimo, da se rekreiramo, vodimo ljubav, podižemo decu i tako redom.

Razni mislioci su ukazivali na to da je levica vrsta religije.  Levica nije religija u strogom smislu, zato što levičarska doktrina ne polazi od postojanja nekog  natprirodnog bića. Ali, kod levičara ta doktrina igra sličnu psihilošku ulogu kao religija kod nekih ljudi.  Levičaru je POTREBNO da veruje u tu doktrinu; ona igra vitalnu ulogu u njegovoj psiholkoj ekonomiji. Logika i činjenice ne mogu lako da promene njegova uverenja. On je duboko uveren da je levica moralno Ispravna (s velikim „I“) i da on ima ne samo pravo, nego i dužnost da svakome nametne levičarski moral. (Ipak, mnogi ljudi koje nazivamo „levičarima“ sebe ne vide tako, niti bi tako opisali svoj sistem verovanja. Koristimo taj izraz u nedostatku boljeg,  koji bi opisao širok spektar bliskih uverenja, a koji obuhvata feministkinje, borce i pokrete za prava homoseksualaca, za političku korektnost, itd., ali i zato što ti pokreti pokazuju snažan afnitet prema staroj levici.

Levica je totalitarna sila. Gde god je na vlasti, levica nastoji da prodre u svaki privatni kutak i svačije misli uklopi u levičarski kalup. To je delimično posledica kvazireligioznog karaktera levice;  sve suprotno levičarskim uverenjima je Greh.

Levičar želi jednake šanse za sve manjine. Kada to postigne, on insistira na statističkoj jednakosti dostignuća različitih manjina. Sve dok bilo ko, u nekom kutku svog uma, ima negativan stav prema nekoj manjini, levičar će morati da ga prevaspitava. Etničke manjine mu nisu dovoljne; niko ne sme da ima neki negativan stav prema homoseksualcima, invalidima, debelim ljudima, starima, ružnima i tako u beskraj. Nije mu dovoljno da javnost bude obaveštena o opasnostima pušenja; upozorenje treba da bude štampano na svakoj kutiji cigareta. Posle toga, reklamiranje cigareta treba ograničiti, ako ne i zabraniti. Aktivisti neće biti zadovoljni sve dok duvan ne bude stavljen van zakona, a onda i alkohol, brza hrana, itd. Aktivisti moraju da se bore protiv najtežeg zlostavljanja dece, što je razumno. Ali, oni sada hoće da zabrane i najmanju ćušku. Kada i u tome uspeju, poželeće da zabrane nešto drugo što smatraju nedoličnim, zatim neku drugu stvar i tako u beskraj. Oni neće biti zadovoljni sve dok ne uspostave potpunu kontrolu nad podizanjem dece. A onda će se opet baciti na nešto drugo.

Levičar je usmeren ka kolektivizmu masovnih razmera. On naglašava dužnost pojedinca da služi društvu i dužnost društva da se brine o pojedincu. On ima negativan stav prema individualizmu. Često koristi moralistički ton. Zalaže se za kontrolu oružja, seksualno obrazovanje i druge „prosvećene“ psihološke i obrazovne metode, za društveno planiranje, afirmativne akcije, multikulturalizam. Sklon je poistovećivanju sa žrtvama. On je protiv konkurencije i nasilja, ali često nalazi opravdanje za levičare koji pribegavaju nasilju. Sklon je upotrebi fraza kao što su „rasizam“, „seksizam“, „homofobija“, „kapitalizam“,„imperijalizam“, „neokolonijalizam“, „genocid“, „društvena promena“, „društvena pravda“,„društvena odgovornost“.

~ Theodore Kaczynski, Industrijsko društvo i njegova budućnost