Enuma Elish

Kada je reč o predanjima o stvaranju sveta drevnih Sumerana, nužno je konstatovati da do nas nisu doprla predanja po kojima svet nastaje iz biljaka, životinja i ptica, kao što je slučaj u kosmogoniji starih Egipćana.

U kosmogonijskim predanjima drevnog Sumera u ulozi stvoritelja sveta susrećemo bogove i boginje. Tako se u mitološkom predanju nazvanom Lahar i Ašnan govori kako je An, vrhovni bog drevnih Sumerana otpočeo stvaranje velikih bogova, zvanih Annunaki, na kosmičkoj planini, tom izvoru svekolikog života, izronuloj iz primordijalnih voda u obliku Neba i Zemlje.

Posredstvom Anunna-bogova, kao kosmičkih počela, An stvara sav vidljivi svet,  što se razabire iz sledećih stihova:

 Kad na planini Neba i Zemlje
An rodi Annuna bogove …

O stvaranju sveta govore i početni mitovi Postanje i posvećenje trnokopa, u kome se kao kosmokrator pojavljuje bog En-lil, koji stvaranje sveta počinje rastavljanjem Neba od Zemlje iz koje potom izdvaja seme kao potenciju svega živoga:

Gospod, čija je sudbonosna odluka neodložna,
En-lil, što seme zemlje iz tla izvodi
Odluči čvrsto da Nebo od Zemlje rastavi,
Odluči čvrsto da Zemlju od Neba rastavi,
Da bi poraslo seme što klija …

Što se tiče akadsko-vavilonskih predanja, većina njih se podudaraju u tome da su iskonske vode kolevka sveta i da je stvaranje sveta razumno delo božanske trijade koju čine Anu, En-lil i Ea.

Kanaansko-ugaritska kosmološka predanja govore nam da je u početku sveta vrhovni bog-tvorac Kananaaca, što će reci Feničana i Ugarićana, imenom El, odnosno Baal stvorio primogenetske vode i obdario ih generativnim potencijama. Da bi vitalna počela sadržana u prvobitnim vodama doveo u vidljivu opstojnost, primordijalne vode razdvaja na Gornje slatke vode, simbol muškog počela, od Donjih slanih voda, simbol ženskog pocela.

Od kosmogonijskih predanja drevnih Hebreja za istrazivače kosmogonija drevnog Bliskog istoka od posebnog su značaja dva predanja o postanju i uređenju sveta iz Biblije, Geneza 1-2.3; 2.4-2.3.

Po prvom predanju, nastalom oko 523 godine pre nove ere, u početku sveta bejahu Hosek-Tama, Tehom-Bezdan i Tohu va-bohu, vodni bezdan, primogenetske haotične vode, haos.

Ako pak Tohu i Bohu u gornjem hebrejskom predanju imaju onu funkciju koju u Epu o postanju imaju Tiamat i Apsu, to jest oličavaju iskonske haotične vode predstavljene u liku dveju nemani, sobom simbolizujući i prvi roditeljski par, u tom slučaju očito da su drevni Hebreji svet u njegovom začetku zamišljali kao bezoblično stanje praznine i haosa.

Iz tih primogenetskih, vitalnim potencijama zastićenih voda, slično akadsko-vavilonskim predanjima o postanju sveta, koja su hebrejskim poslužila kao uzor,  najpre izranja zemlja na kojoj počinje supstancijalizacija vidljivog sveta.

Kreator Biblije gornje misli o postanju uvio je u ruho privlačne i jednostavne mitološke priče, kao što nam pokazuju naredni stihovi:

U početku stvori Bog nebo i zemlju,
Zemlja bejaše pusta i prazna;
Tama se prostirala nad bezdanom,
i Duh božiji lebdeo je nad vodama.

Po gornjem predanju koje stvaranje sveta smešta u proleće, Jahve Elohim stvara svet za šest dana. Sam redosled stvaranja nije usklađen s našim poimanjem vremena i prostora, odnosno postanja kosmičkih elementarnih sila i živoga sveta na zemlji. Tako Jahve prvoga dana stvara svod nebeski, kojim odvaja Gornje slatke vode od Donjih slanih voda; trećeg dana smestivši donje vode u morsko korito, stvara svetla na svodu nebeskom: Sunce, Mesec i zvezde da rastavljaju svetlost od tame, dan od noći, da luče jedno godišnje doba od drugog. Petoga dana stvori ptice nebeske i stvorove morske; šestoga dana stvori zveri, gmazove i ljude, te potonjima dade vlast nad svim sto je stvorio.

 

Slika postanja sveta po Enuma Elišu

Enuma Eliš sadrži dva predanja o postanju sveta: prvo, u kome se susreće prirodan, sukcesivan tok postanja i sređivanja kosmičkih sila, i drugo po kome bog-tvorac Marduk stvara svet nakon smaknuća čudovišne Tiamat.

Apsolutno biće koga drevni Akađani, odnosno Vavilonjani oličiše u pojmu Mummu, začinje u sebi misao, što će reći duhovno postanje funkcionalnih počela.

Ukratko rečeno, slika sveta što nam je pruža uvodni deo Enuma Eliša bila bi sledeća: U početku sveta postojale su prvobitne, neizdiferencirane kosmičke sile oličene u Apsu i Tiamat koji sobom predstavljahu statično i neorganizovano stanje prvobitnog sveta.

Za njima slede Lahmu i Lahamu, kosmička Tama i Noć u kojima kosmička počela i vitalne funkcije što ih je Apsolut projektovao u iskonske vode(Apsu i Tiamat) započinju, još uvek oku nevidljivu supstancijalizaciju koju će postići rođenjem An-šara i Ki-šara(Neba i Zemlje kao sveukupnosti sveta).

   Od gornje, starije generacije bogova koja tvori kosmičke dublete, muško i žensko počelo, potiče mlađa generacija bogova koja sobom izražava izdiferencirane, subjektivne kosmičke sile, tvoreći sukladno Trojstvo: Anu, Ea i En-lil.

Mlađa generacija Bogova, oličavajući organizovane razvojne sile ustaje protiv statičnih i razvoju slabo sklonih kosmičkih sila, uznemirujući Apsu i Tamat, svet haosa koji žele prevesti u svet kosmosa. Tome se opiru iskonska kosmička počela na čelu sa Apsu, nastojeći da zatiranjem mlade generacije bogova, Anu-a, Ea-a i En-lila, zadrže staro stanje. Nameru Boga Apsu i boginje Tiamat prozire Bog Ea, sjajnog uma, mudrac, domišljat, Ea što poznaje sve, koji na Apsu baca svoju vradžbinu i san, te ga potom ubije. S takvim se činom ne slažu Annunaki, bogovi starije generacije, koji podstiču Tiamat da sačini svoju čudovišnu vojsku i da na čelu sa sinom Kingu krene u boj, kakav predlog ona prihvata, što je predmet prvog pevanja, tj. tablice.

Toj nameri nastoje doskočiti bogovi mlađeg naraštaja kojima se pridružuju i bogovi starije generacije Lahmu i Lahamu, An-šar i Kišar. Bog mudrosti otkrivši zaveru, javlja ocu An-šaru nameru starijih bogova; Anšar  protiv boginje Tiamat šalje bogove Anu-a i Ea-u, ali oni ne smedoše izići pred strašnu Tiamat i njenu, od samih čudovišta sastavljenu vojsku. Posle toga An-šar se obraća mladome bogu Marduku, koji pristaje da izađe na bojno polje boginji Tiamat i njenim pomoćnicima, pod uslovom da mu bogovi u svojoj skupštini daju vrhovnu vlast, što je predmet trećeg pevanja. Davši mu vrhovnu vlast i moć da određuje sudbine, što će reći da tvori nova bića, Marduk se oružava lukom, trozubom i mrežom, uzimajući za pomoćnike kosmička prirodna načela nad kojima Tiamat nije imala vlast: vatru, munju i vetar kao simbol zraka. Savladavši u borbi boginju Tiamat i njene pomoćnike, iskonske neorganizovane sile prirode, Marduk pristupa novom, sređenom i organizovanom utemeljenju kosmosa. U ime toga od Tiamatina tela gradi nebo i zemlju.

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s