Month: June 2015

JAKA KAO SMRT JE LJUBAV

   „Kada me pitaju: „Zašto se molimo, zašto postimo, zašto činimo dobra dela,zašto smo kršteni, zašto je Bog postao čovek?“ –  odgovaram: „Zato da bi Bog bio rođen u duši i duša opet u Bogu.  
   Zato je napisano celo Pismo, zato je Bog stvorio ceosvet“ da bi se Bog rodio u duši i duša opet u Bogu.” Ovo je upravo i jedna od najbitnijih teza učenja Jovana Ekharta pre svega istaknutog  predavača čije je učenje i najdublje tajne pokušao da približi inajnaobrazovanijem hrišćaninu što je dovelo do negodovanja crkve.
   Upravo ovim je i pokušao da približi i objasni odgovor na stalna pitanja i kolebanja običnog čoveka i prostog neobrazovanog vernika.
Sve što čovek radi jeste pokušaj da se približi Bogukoliko je to moguće u svom nesavršenom obliku, trudeći se da svojim postupcimadostigne savršenstvo u onoj meri u kojoj se posveti savršenstvu koje poseduje a koje
mu je dato od Boga.
   Po uzoru na Svetog Avgustina on obrazlaže pojam „vremena“odnosno pojam večnosti u kojoj je sve stvoreno a koja je nama ne toliko shvatljiva. Prvo je nastala reč a zatim i um ali ne u vremenu koje je nama pojmljivo nego u
večnosti.
   Ono što mi uzimamo kao pojam vremena nije nešto što bi moglo da bude svojstveno Bogu a ni umu jer se onda ni Bog ne bi u njemu rodio pa ne bi ni posedovali savršenstvo koje poseduju. Ono što zaista postoji jeste sada, odnosnovečnost u kojoj je stvorena Reč, um, i u kojoj je sve stvoreno i što će biti stvoreno. Duša je ta koja treba da se odvoji od svega telesnog.
   Da se sjedini sa Bogom i da seodvoji od vremena, da „stoji sasvim ukočeno u bogatstvu Božijem“. Jedino tu leži prava sreća i spokoj za čoveka, ništa iz spoljašnjeg sveta nije ni prineti onom savršenstvu koje možemo naći ako se okrenemo sebi i onome što nas sjedinjuje sa Bogom. To je jedino što istinski vredi, zbog čega nas je Bog stvorio, da se sjedinimo sa njim u njegovoj savršenosti a preko onoga što je u nama a ne nečeg van nas samih.
   To savršenstvo uvek važi, ono nije promenljivo kao čulni svet, tu se saznajunepromenljive istine koje su čoveku više nego dovoljne. Kao što je večnost Boga i svega što je od njega stvoreno neshvatljivo u svojoj savršenosti tako i samog Boga ne možemo pojmiti na način koji nam je jedini dostupan.
   Mi možemo Njemu pridavatinaše osobine, da je vanvremenski, natčulan, Jedan, ali to nije dovoljno pa čak ni prineti onome što on zaista predstavlja.  Ne treba shvatati Boga na način jednogneukog hrišćanina i ne treba govoriti o Bogu kao Jednom ili govoriti o Trojstvu kao otri osobe u onom smislu u kom govorimo o tri kamena.
   Upravo u ovim prvim redovima i vidimo uticaj dela Pseudo Dionisija i mističnost na koju nailazimo kada pokušamo da objasnimo Boga i njegovo postojanje. Dakle, svrha čovekovog postojanja je da spozna Boga, da mu se prikloni kako bi dobio milost Božiju otrgao se svega zemaljskog.
   Samo onda će proći sve patnje isve boli koje nam ostaju ako se priklonimo čulnosti i ostanemo da živimo u grehu.
 Onom ko shvati pravu svrhu življenja neće biti teško da poštuje sve zapovestiBožije kako bi zadobio svu milost i
 večni život.
   Treba čeznuti, a ako ne osećamočežnju treba čeznuti za tim osećajem čežnje jer je to jedini ispravan put kako bi se Onu našoj duši rodio. Sve što je telesno propadljivo je , nesavršeno i grešno. Onaj deo duše koji nam je dat u milosti božijoj je jedino savršen i jedino preko njega možemo težiti duhovnom. Bog je netelesan a to je jedan od razloga njegove savršenosti.
   Opet, jedino što čoveku ostaje jeste da se uzdigne od sopstvene nesavršenosti a u kojoj meriće to postići zavisi samo od njega. Međutim, koji je taj deo duše kojem je Bog udahnuo čistotu i deo savršenosti!? Verovatno da je u pitanju najčistiji i nejplemenitiji deo. Treba ipak  raditi na sebi i svojoj duhovnosti kako bi Bog udahnuo Reč i kako bi se u našoj duši desilo rađanje.
   Duša treba da bude sasvim sjedinjena, “da ne istrčava kroz pet čula u raznovrsnost stvorenja, već da bude potpuno unutra i jedinstvena u najčistijem što poseduje”. To mesto je ispunjeno dubokom tišinom, ćutanjem, mirom koji je savršena podloga za božansko delovanje. Tu Bog izgovara svoju reč i tu se odvija “rađanje”.
   Stvorenje postaje deo blaženstva ali ono nikad ne može dostićisavršenstvo jer je za to potreban život sastavljen jedino od savršenosti. “Tako morašda boraviš i stanuješ u svom biću, u tvom dnu i tamo te Bog mora dodirnuti svojim jednostavnim bićem, bez posredstva neke slike”.
   U svim ovim redovima u kojima se objašnjava povezanost stvorenja sa Bogom i njegovim blaženstvom, a preko onog dela duše koje je najčistije, objašnjen je vidodređene ekstaze. Ona ne podrazumeva izlaženje van sebe i svog bića kako bispoznali Boga već naprotiv, Boga ćemo pronaći jedino ako pogledamo u sebe, u srž svog bića, u najskriveniji i najdublji deo svoje duše.
   O ovoj vrsti ekstaze govori i sveti Pavle: “Da li sam bio u telu ili ne, ne znam, Bog to sigurno zna”. Ovo objašnjava i Ekhart: “Tad je duh sve snage duše tako uvukao u sebe, da je telo nestalo: tu više nije delovalo ni pamćenje, ni um, ni čula, niti pak snage čije je da telo vode i krase. Životna vatra i životna toplina bile su zaustavljene; telo zato nije slabilo, pošto za vreme ta tri dana niti je jeo niti pio. Isto tako desilo se i Mojsiju kad
 je četrdeset dana postio na brdu, a ipak nije oslabio. Poslednjeg dana je bio jednako snažan kao i prvog.Tako čovek treba da umakne svojim čulima, da svoje snage okrene ka unutra i padne uzaborav svih stvari i sebe samog”.
   Samo će najčasniji i oni čiji je život ispunjen vrlinom i služenjem Gospodumoći da dostignu taj vid oboženja i jedino će u njihovim dušama doći do izgovaranjaBožije Reči. Ovom rečju Bog ne utiskuje svoju sliku u dušu već sebe samog. Svako ko, slobodno govoreći, dobije tu čast, postaje Sin božji. Sam Hrist je rekao: “Ko se neodrekne sebe i ne ostavi oca i majku i stane izvan svega ovoga, nije me dostojan”,dakle ko ne ostavi spoljni svet neće  biti ponovo rođen u Božanstvu.
   “Nek nam ka ovom rađanju pomogne Bog koji je danas ponovo rođen kaočovek, da mi, sirota deca zemlje, budemo rođeni u njemu kao Bogu; nek nam večno utome pomaže! Amin”.
 
    Možda je najlakše prepustiti se svojim čulima, to su verovatno radili i ljudi koji su pisali o sposobnostima duše. Ali, svako treba da istraži sopstvene sposobnosti, sposobnosti sopstvene duše, možda naiđe na neki neistraženi kutak sebe koji nikad do tad nije uvideo, i možda taj termin „uvideti“ nije najbolje koristiti u ovom slučaju kada govorimo o jednoj vrsti meditacije koja nam služi da se otrgnemo od čula. Treba bez ikakvog delovanja, okrećući se sebi, zaćutati, dobro oslušnuti… Sve već istraženo nije više primamljivo, ali kada naiđemo na nešto još uvek nepoznato, ono u nama
 budi ogromnu želju da dalje istražujemo, da dođemo do novih saznanja. Tako, okrećući se sebi nailazimo na neistražene delove svog bića.
   Mi želimo da spoznamo nove istine koje naziremo u duši i uviđamo jedan novi život, život koji je neuporedivo bolji odonoga koji nam se pruža napolju. I možda ne saznajemo ali dolazimo do neznanja zbog kog težimo da saznajemo nešto drugačije, nešto bolje.
 
   “Neka se zove i neznanje, nesaznanje, u sebi ima više od sveg znanja i saznanja izvan njega. Jer to neznanjemami i odvlači te od svega znanog i od sebe sama”.  
    Svetlost koju dobar i pobožan čovek poseduje u svojoj duši dopušta da se u njoj rodi Reč, da se Bog nastani u dušu pravednika koji je posvetio život čineći dobro islužeći Bogu.  Zao čovek ne poseduje vrlinu, u njemu nema te svetlosti pa se ni Bog ne može roditi u njemu. Ekhart kaže da je ta tama proistekla od svih nedela, laži i zla koja je grešnik činio, i duša kao i putevi kroz koje bi svetlost trebala da uđe, zatrpani  zlodelima pa je duša uvek u mraku. Grešnika zato neće obasjati svetlost i neće osetiti milost Boga jer to i ne zaslužuje.

    U ovom delu možemo naći najvažnije teze Ekhartovog učenja. Nalazimo i misticizam, platonizam kao i novoplatonizam. On govori o vrednosti duše, kao jedinošto čoveka može približiti blaženstvu. Sve telesno je propadljivo, ništavno, čovek se ne sme vezati za telesno jer će onda ostati grešan. Sva prava naslada je upravo u
 pronalaženju onoga što je jedino nepropadljivo a što posedujemo. Moramo se okrenuti sebi, i dobro oslušnuti kako bi smo čuli glas od Boga. Onda će se dogoditi i isijavanje. Tako je i Pavla, kako navodi Ekhart, dodirnuo Bog a sama svetlost se iz duše prelila kroz telo pa su to i Pavlovi učenici mogli da vide.
 
   Dakle samo čovek od vrline i pobožnosti može doživeti to rađanje Boga u sebi jer je njegova duša čista i neuprljana
lošim delima. Kad se Bog rodi u duši pravednika, on ga u potpunosti obuzima, čovek više nema nikakvu kontrolu nad sobom već njime upravlja Bog. On se, time što je tražio blaženstvo, okrenuo svom biću, ostavio sve čulno i potpuno prepustio, u tišini osluškujući ne bi li čuo glas Boga. Time on dopušta Bogu da dela umesto njega.
Zašto se, dakle, ljudi mole, poste, zašto čine dobra dela, zašto se krste!?
 
   To je, možemo reći, neka vrsta pripreme po Ekhartu. S’obzirom da su sve to spoljašnja dela, samim tim nisu od velikog značaja ili barem nisu značajna u onoj meri u kojoj je to čin okretanja sebi i svom biću. Ipak, za one koji nisu dostigli taj vid spoznaje, nije na odmet da se tim drugorazrednim sredstvima posluže dok ne pronađu pravi put.
    Kada nas Bog dodirne, kad postane deo nas, mi se iz ljubavi prema njemu prepuštamo i odričemo sebe i on onda čini sa nama šta hoće. Duša dobija potpunu slobodu kako bi dostigla savršenstvo i kako bi pronašla svoju suštinu. Bog, međutim, ne dela u nama kad i kako on hoće, na način kako običan radnik radi po sopstvenoj volji i raspoloženju. Kada bi tako izgledalo to delovanje,  Onda on ne bi bio savršen kakav jeste i ne bi delovao po nužnosti sopstvenoj.
   Kada naiđe na dušu koja je pročišćena i potpuno otvorenu za njegovo delovanje, kao sunce koje izliva svoje zrake tako i On u dušu isijava sva svoja blaga, svoju savršenost, i jedino takva duša poseduje pravu vrlinu.

 
    “Ako tvoje oko hoće da vidi sve stvari, tvoje uvo da ih sve čuje, tvoje srce da ih sve ima pred sobom, tvoja duša svim tim stvarima zaista mora da bude rastrzana. Zato učitelj kaže: Kad čovek treba da izvrši neko unutarnje delo, mora da uvuče sve svoje snage, takoreći u jedan ugao svoje duše i da se sakrije od svih slika i likova i onda tu može da dela.
    U zaborav, u neznanje mora da dođe! Mir i ćutnja moraju da bud tamo gde reč treba da se čuje. Do nje se ne može doći, do mirovanjem i ćutanjem. Tad ona može da se čuje, tada se ona dobro razume: u tom neznanju! Pošto čovek više ništa ne zna, ona se ukaže i otkrije.” U ovome leži sva ljubav čovekova prema Bogu i ljubav Boga prema čoveku, da postanu Jedno.
Advertisements