NE TREBA PISATI

   Ja ne nudim istine, nego predubeđenja, bogohuljenja bez posledica, koja nisu učinila nikome ni dobro ni zlo.  Ja ću biti uvek čovek bez sledbenika, i moj je cilj da ih nemam. Imamo sledbenike samo ako to odluče događaji, ako prihvatimo neko mišljenje ili ako govorimo u ime ljudi ili bogova. No ni jedni ni drugi nisu moja stvar. Ja sam usamljenik i ne jadikujem zbog toga
   Zlo je stvaralački pokretač na isti način  kao i Dobro. Međutim Zlo je radnije.  Dobro prečesto svetkuje. Nekada mi se nije moglo dogoditi da prođe jedan jedini dan a da ne slušam nekoliko sati muziku ili čitam poeziju. Sada, proza mi zamenjuje sve. Kakav gubitak, kakav pad!
   Ne tražimo slobodu, nego iluziju  slobode.  Zbog te iluzije čovečanstvo se koprca već hiljade godina. Uostalom, budući da je sloboda, kako kažu, neko osećanje, kakva je razlika između biti slobodan i verovati da si slobodan?
   Potreba za slavom dolazi iz osećanja totalne nesigurnosti koju osećamo ne verujući u vrednost svog dela, zbog nedostatka vere u sebe. I kada oklevam da pripišem sebi i najmanju vrijednost, poželim svetsku slavu, i hteo bih da zna za mene svako živo biće, svaka mušica, svaka larva.
   Nikada čovek nije bio nemoćniji pred „životom” od mene. Uraditi bilo šta praktično mi izgleda kao neko herojsko delo. Vanjski život potpuno mi je stran.  Čak izuzetno mlad, zavidio sam pastirima sa Karpata, a sada im zavidim više nego ikada. Sve što se tiče civilizacije izgleda mi kao znak dekadencije, zastoja i utučenosti. Podjednako je teško podnositi anonimnost i biti poznat, kad imate tu zlu sreću da budete „pisac”.
   Ja znam gde su koreni moje nesposobnosti da budem mu dar; o toj želji da obznanim, u tim nemim govorima ima-ginarnoj svetini, u toj preteranoj megalomaniji kojom sam otrovan u mladosti i trpim zbog toga užasne šamare uvek kad se uzbudim ili kad sam premoren. Bezvoljni sam sumnjičavac i mudrac danguba.  I besni čovek koji živi u večnoj poeziji poraza.
   Ne može da postoji  časno  osećanje među osobama koje rade isti posao. Jedan romanopisac nije ljubomoran na jednog filozofa, ali romanopisci se mrze sigurno između sebe, kao uostalom i filozofi, a pogotovo pesnici.  Setimo se samo pogleda punih mržnje koje upuju jedna drugoj prostitutkekoje dele isti trotoar.  Adam je bio samo debitant; Kain je naš istinski učitelj, on je stvarni začetnik našeg soja.
    Ja nisam pisac, ja ne nalazim prave reči da izrazim ono što osećam, ono što trpim. „Talenat”, to je moć da se ispuni međuprostor koji razdvaja iskušenje od reči. Za mene je taj međuprostor prazan,  nesposoban da ga ispunim ilzabašurim. Živim u nesvesnoj svakodnevnoj seti; ja sam tužni robot.
Posedujem sve ljudske mane, a međutim sve što rade ljudi izgleda mi neshvatljivo.
Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s